Evo koliko godina imam, smanjenje plata nikad nije bilo efikasno. Širenjem investicija i razumnom potrošnjom država može da se izvuče iz krize. Štednjom se vraćaš u prostu reprodukciju, a bez proširene reprodukcije nema napretka. To nema veze sa standardom, ali sa bruto nacionalnim dohotkom ima i te kako.

Najveća balkanska zvezda Zdravko Čolić je s dva spektakularna koncerta 2005. otvorio Beogradsku arenu. Sada se u nju vraća 12. decembra, što će, ujedno, biti njegov jubilarni 25. nastup u srpskoj prestonici. Arena je u međuvremenu promenila ime u Kombank arena, a šta se to u Srbiji promenilo ili nije za to vreme, Čola je za Kurir analizirao i kao muzičar i kao diplomirani ekonomista.

Kako planirate da nagurate silne fanove u Arenu kad ste ih jedva smestili na Ušće?

– Sada je nešto skuplja karta, malo je ekskluzivnije. Događaj na Marakani ili na Ušću je hepening. Neko pije, neko pleše, neko je u VIP, neko i ne sluša koncert, najverniji fanovi su ispred tebe. I zato su dobre te otvorene svirke na livadi jer je tu narodno veselje. Objektivno, koncert funkcioniše do pet hiljada ljudi. Vidiš ljude, njihove reakcije. U Areni već to ne vidiš, ali se i tu stvara pozitivna energija, dok je na jednom ogromnom terenu kao što su Ušće ili stadioni velika fešta, gde jedino dobar zvuk i svetlo kontrolišu publiku jer ti ne možeš. Fale mi ti mali koncerti za sto ili dvesta ljudi, kao kad sam počinjao. Time bih se morao baviti u narednom periodu.

{adselite}Vojislav Šešelj nikada nije napunio Arenu, ali se sada vratio, a sa njim i retorika devedesetih. Plaše li vas njegove izjave ili je to pucnji u prazno?

– Želim mu dobro zdravlje. Nikada ga nisam upoznao. Znam da je bio genije na Univerzitetu u Sarajevu. Odlazili smo kao studenti ekonomije da slušamo kad na Pravnom fakultetu polaže ispit. U njegovo bavljenje politikom nikada nisam ulazio, ali kao građanin sve gledam i slušam. Što si tiče retorike, uvek je bio takav. Međutim, u poslednjih 15 godina promenila se politička mapa i mislim da sve ovo ne može da utiče na put Srbije.

A da li se dinar vraća u devedesete pošto ponovo pada?

– Mislim da se dinar odlično drži kakvi su nam privreda, tržište, berza i izvoz. Proizvođači bi voleli da je još slabiji jer bi više profitirali. Država i Narodna banka to ne daju. Dinar je balans između njih.

Kako kao ekonomista gledate na mere štednje koje je Vlada propisala?

– Nikad nisam bio pobornik štednje. Njome se ništa ne može dobiti. Smanjenje plata, evo koliko ja imam godina, nikada nije dalo rezultate. Širenjem investicija i razumnom potrošnjom može da se izvadi država iz krize. Naravno, i otvaranjem javnih radova, pre svega auto-puteva, po cenu zaduživanja i koncesija. Štednjom se vraćaš u prostu reprodukciju, a bez proširene reprodukcije nema napretka. To nema veze sa standardom, ali sa bruto nacionalnim dohotkom ima i te kako.

Smanjuju se i penzije. Treba li, shodno tome, kresati i one nacionalne?

Ja nemam nacionalnu penziju, ali sam od sedamnaest i po godina počeo da uplaćujem radni staž. To je bila želja mog oca. Malo ljudi o tome brine, ali je to lepo i zbog porodice i zbog sebe. Pratio sam priču o dobijanju nacionalnih penzija. Bilo je problema sa Oliverom Katarinom i još nekima. Olivera ju je zaslužila. Ona je bila jedna od najvećih zvezda u Evropi, koja je više puta pevala u čuvenoj „Olimpiji“. U Hrvatskoj zbog toga veličaju Olivera Dragojevića i Terezu Kesoviju, a ovde se to zaboravlja. Tih penzija ima toliko malo da, kad bih sabrao ta smanjenja, ne znam kome bi povećalo budžet. Danas dođe pevač za koga nisi ni čuo, pa uzme hiljade evra na nastupu, a tako nekada nije funkcionisalo. Mislim da nije fer da se tim velikim imenima smanjuje penzija, pogotovo ako sad nemaju izvore prihoda jer ne snimaju i ne pevaju.

Pomenuli ste te koji zarađuju na hiljade evra, a aktuelna je priča o utaji poreza na estradi. Može li Čola da padne?

Nisam iz te priče. Naplaćao sam se ja poreza. I danas redovno plaćam. Za mene se zna da sam više potrošio nego zaradio, a kad bi mi vratili desetinu onoga što sam po restoranima potrošio, bio bih srećan. Ako ne plaćamo porez, nema ni puteva, ni socijalnog, ni nastavnika, ni doktora. Međutim, kad uzmeš koliko se svira, peva, ne računaj što je neko imao koncert na nekom stadionu, tu je verovatno bio iskontrolisan, ali ovo ostalo što se radi stane u 15 šlepera „marlbora“! Ta vrednost u odnosu na bilo koji drugi segment u državi je zanemarljiva.

 

Estradu neretko povezuju s mafijom. Da li ste imali neprijatnih situacija s nekim iz tog sveta, počevši od Arkana, pa nadalje?

– Bio sam omiljen među ljudima u svetu podzemlja. Poznavao sam i Arkana i mnoge druge. Za njih sam bio jugoslovenska zvezda, koju su uvažavali i nikada nisu pokušali da me uvuku u neke neprijatne situacije. Voleli su moju širinu i to što sam galantan.

Pošto pratite sve što se dešava, podržavate li Vučićev potez prilikom provokacije albanskog premijera Edija Rame s pominjanjem Kosova, ili ste bliži Dodikovom stavu, koji je rekao da bi gosta odmah proterao?

– Ne može tako. Englezi, Francuzi i Nemci su ratovali, pa su sada saveznici. Bolje je da se razgovara jer iz borbe suprotnosti se javlja novi kvalitet. Ako ne razgovaraš, nema poboljšanja. A velike sile to očekuju od tebe. One kroje mapu sveta i naše regije. I, u krajnjem slučaju, daju ti novac. Ne možemo mi odlučivati šta ćemo. To odlučuju oni koji su veći od nas. Mi smo male države.

Vas su nedavno u Albaniji bogovski dočekali.

– Gostovao sam na njihovim televizijama i u jednom šouu poput „Talenta“. Pevao sam „Esmu“ i „Što ti dadoh“, a tekst „Pusti modu“ svi su znali u sali! Divna atmosfera je bila. I Tirana mi se svidela. Mnogo mladog sveta i kafića. Dijalogom će se pre zaboraviti konflikti. Za to služe političari, pa će jednom doći do rešenja.

 

U tim pregovorima biste mogli da učestvujete?

– Nemoj mene, molim te, u političke pregovore. Ako bi trebalo da prvi negde pevam zato što je to stav države, stav naroda, bio bih tu. Moguće da bih pesmom, energijom, privatnom diplomatijom u kafani ili nekim inervjuima mogao da povežem ljude. Tu bi mene država mogla da iskoristi kao jednu pozitivnu ličnost.

U toj nekoj priči da li bi možda bio i vaš koncert u Prištini?

– Kako da ne! Kad za to dođe vreme. Kako sad stvari stoje, prvo bi mogao da se desi u Tirani, pa u Prištini. To je možda sad preuranjeno, ali napetost mora nekad da popusti.

Da li su vas pritiskali da se učlanite u neku partiju, da pevate na mitinzima?

– Stvarno me niko nije zvao da se učlanim jer su znali moj stav da sam nezavisan. Imam političke favorite u demokratskoj opciji ili toj nekoj socijaldemokratiji, blago nalevo. Bio sam u vreme bombardovanja jednom na mostu, jednom na Trgu u organizaciji države sa Cecom, Pilotima i Đorđem Balaševićem. Otac mi je rekao: „Svi su izašli, samo ti još nisi. Izlazi“. I onda sam morao i ja, ako ništa drugo, onda zbog tate.

Pevali ste Titu i o Titu. Kome od srpskih političara ne biste nikad?

– Danas su političari varijabilni. Menjaju se i nema potrebe da nekom pevam. Titovo vreme je bilo vreme masovnog patriotizma i drugačijeg društvenog sistema.

 

Interesantno je da nemate obezbeđenje.

– Ako bih morao hodati s obezbeđenjem, onda ne bih ovde živeo. Šta ću onda ja tu?!

Da možete, šta biste promenili u životu?

– To bi bilo moje lično ekonomisanje od sedamnaeste godine. Mnogo sam više radio nego uštedeo. A onda mi neko kaže: „To onda ne bi bio ti, već neko drugi“. I zaista ne znam da li bih do dana današnjeg ostao ovakav.

U Građanskom zakoniku se najavljuje zabrana batinjanja dece. To podržavate?

– A malo po guzi može, haha? Morala bi da bude jedna klauzula da može malo po guzi. Mene je tata dva-tri puta onako junački izdevetao zbog nekih nestašluka, a majka bi uvek govorila: „Vlado, ne dete po glavi! Uzmi šibu, pa po guzici“. A moj tata je imao lopatu od šake. Kad te udari, mogao je da te sahrani.

Popularna su muzička dečja takmičenja na televiziji. Čini li vam se da su roditelji preambiciozni i koliko je cela ta priča dobra za mališane?

– „Ja imam talenat“ mi je najbolji šou jer u njemu osim pevanja neko pokaže trik, neko špagu, neko crta na pesku, na ogledalu. Ovo sa pevanjem je dobro, ali je rečenica Pjera Kubertena da je važno učestvovati izneverena. Važno je da se pobedi. Roditelji ulaze s velikim ambicijama i morao bi neko da ih razoruža, možda neko iz produkcije. Nervira me ta namera s kojom furaju decu da pobede, a onda kad ispadnu, dolazi do trauma. Pokušaće to da ublaže, ali način na koji su ih forsirali ostaće deci u sećanju.

(Kurir)

 

Scroll to top