Britanac govori o preživljavanju u divljini, adrenalinu, strahu, i stalnom učenju.

Sve je počelo kada je Ed Staford (41) pročitao knjigu Džoa Kejna o momcima koji su prvi preplovili Amazon u kajaku. Oduševljen, pomislio je kako niko nikada nije prepešačio rutu duž najduže reke u južnoj Americi. I rešio je da on bude prvi. Svi su mu rekli da je lud, ali on je isterao svoje. I ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao prvi čovek koji je pešice prešao celu dužinu Amazona.

 

Tokom putovanja započetog 2008. godine u peruanskim Andima, prešao je skoro 10.000 kilometara i "zaradio" 200.000 ujeda komaraca i mrava. Nakon dve i po godine, odiseja se završila u istočnom Brazilu. Ali televizijska je tek tada počela. Pošto je snimao sebe za blog, Staford se vratio sa obimnim materijalom od kog je napravljen dvodelni dokumentarac emitovan na Diskaveriju. Tako je osvojio publiku koju je nastavio da impresionira pet godina kasnije u serijalu "Na pustom ostrvu", u kom se snalazio nag u divljini, dva meseca, bez ikakve opreme.

PROČITAJTE: ZMIJE PONOVO UTERUJU STRAH U KOSTI: U kući u Vranju pronađena najotrovnija evropska zmija

U novoj seriji "Ed Staford: Ekstremno preživljavanje" (29. oktobar u 21 čas, Diskaveri), neustrašivi Britanac putuje bez opreme, mape, kompasa, noža, hrane i vode. Na Madagaskaru je jeo zmije, na rodopskim planinama krio se od medveda, a kad god mu je bilo teško, u Laosu, Mongoliji ili Boliviji, tešio se mišlju da ništa ne traje večno. Najponosniji je na epizodu u mongolskim planinama, a najteže mu je bilo u Panami, otkriva u ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti".

- Zbog prethodnog iskustva u Amazonu, mislio sam da volim džunglu. Ali u Amazonu sam imao mačetu, čizme, ljuljašku za spavanje i mrežu protiv komaraca. U Panami je bilo potpuno drugačije, svako veče sam spavao na prljavom podu, a komarci su me neprestano ujedali. Vrlo malo sam spavao tokom noći jer nisam mogao da podnesem njihovo zujanje. Počeo sam da gubim snagu vrlo brzo. Da ne govorim o tome da je vlažnost bila velika, a hranu gotovo nemoguće pronaći - otkriva Staford.

*O čemu razmišljate dok ste sami u divljini?

- Kad ste bez hrane i vode, teško je razmišljati o bilo čemu. Dok ne utolite glad i žeđ, mozak je fokusiran na preživljavanje. Posle toga, dolaze praktične stvari, poput navigacije, jer nemam kompas, pa moram da posmatram sunce i vegetaciju da bih se orijentisao. Mnogo je sitnica koje su mi na umu, pa ujutru i uvečemeditiram kako bih se oslobodio stresa koji loše utiče na efikasnost. Kad se izmaknete iz središta stvari, u čemu meditacija pomaže, sve izgleda lakše.

 

*Kako ste uspeli da se odviknete od materijalnih stvari bez kojih savremeni čovek izgleda da ne može?

- Tokom godina, naučio sam da se ne oslanjam na materijalne stvari. Kada se javila ideja za serijal "Ed Staford: Na pustom ostrvu", mislio sam da će takav odlazak u divljinu biti teško izvesti. Ali što sam više vremena provodio u prirodi nag, shvatio sam da mogu da preživim samo od prirodnih resursa i da mi ništa drugo, zapravo, nije potrebno. I zato, kad dođem kući, ne zanimaju me skupe večere i izlasci. Uživam u jednostavnim stvarima, u mogućnosti da spavam u svom krevetu sa suprugom i da vidim našeg malog dečaka. Ništa drugo me ne interesuje.

PROČITAJTE: STRAH U CRVENKI: Zmija od tri metra ušla u porodičnu kuću

*Nakon svih vaših avantura, da li biste rekli da je naša planeta opasna ili lepa?

- Nikada nisam divljinu smatrao opasnom. Meni je najneprijatnije sa ljudima, u velikim gradovima. Mnogima je fascinantna činjenica da sam prepešačio Amazon, ali to je zato što ne poznaju džunglu. Ljudi se plaše nepoznatog. A na našoj planeti postoji toliko divnih predela. Pre može da vas udari autobus u Londonu, nego što ćete izgubiti život na nekoj od ekspedicija u Mongoliji ili Boliviji. Sve dok sam dobro pripremljen, na divljinu ne gledam kao na opasnost, ali joj pristupam sa ogromnom dozom poštovanja. Ukratko, naša planeta je u većoj meri lepa i uzbudljiva nego što je zastrašujuća.

*Šta vas onda plaši?

- Svakako da postoje stvari kojih se plašim, ali to nisu zmije, jaguari ili medvedi, već socijalne situacije. Mrzim večere, na primer, društvena okupljanja. Ježim se kad idem ulicom nekog velikog grada i gledam ogromne nebodere. Ali strah, čini mi se, jenjava sa godinama. Dvadesete su mi prošle u borbi, a ni u tridesetim nisam do kraja uživao. Tek u četrdesetim život mi izgleda sjajan. Nadam se da će biti sve bolje i bolje, pošto se mudrost povećava sa godinama, pa verujem da ću do sedamdesetih uspeti da ovladam zen veštinama i da na smiren način i sa osmehom posmatram sve što mi se dešava.

 

*Šta vas tera da i dalje "preživljavate"?

- Kad sam bio mlađi, zavisio sam od adrenalina, a imao sam potrebu i da se dokazujem - hteo sam da pokažem sebi koliko sam jak. Sa godinama, otkako sam se oženio i dobio sina, motivacija se promenila, postala je zdravija. Bitno mi je da stalno napredujem i učim. Do sada sam posetio trećinu zemalja na svetu. Dosta sam putovao, ali voleo bih da posetim Kinu, Indiju, Južni pol. Dok god putujem u nova mesta i učim nove stvari, ovaj posao će me inspirisati. U trenutku kada postane obaveza i više ne bude uzbudljivo, prestaću time da se bavim. Ali trenutno uživam i ne planiram skoro da se penzionišem.

PROČITAJTE: BEZ LAKOVERNOSTI U LOVAČKE PRIČE: 5 mitova o preživljavanju u prirodi koji bi mogli da vas ubiju

Pomoć stiže za pola sata

PROŠLE godine, Staford se oženio Lorom Bingam i to nakon njenog putešestvija po Južnoj Americi koju je obišla biciklom. Pošto je i sama sklona avanturama, Lora ne brine dok joj suprug preživljava u divljini.

- Ona shvata da se ovakvi programi prave na profesionalnom nivou i da je sve do detalja isplanirano. Mogu da rizikujem i stalno pomeram granice jer znam da i ukoliko bih upao u nevolju, spasioci bi za pola sata došli do lokacije na kojoj se nalazim - otkriva Ed.

Brojke

*3 osobe koje bi Staford poveo u svemir su žena, sin i kamerman da snimi našu planetu.

*180 sati video materijala doneo je sa dvoipogodišnjeg putovanja duž Amazona.

*2 dana provodi na svakoj novoj lokaciji gde mu meštani otkrivaju koje su biljke otrovne, kako se najlakše gradi sklonište, loži vatra i druge lokalne taktike neophodne za preživljavanje.

(BalkansPress / Novosti.rs)

Scroll to top