Ko svog protivnika ne može da pobedi viteški i javno, pokušava da ga se reši niskim udarcima, iz potaje, u mraku. Otrovi, crne mantije, maske na licu... kao u najgorim danima srednjeg veka Milošević je uhapšen s ciljem da bude osuđen, a ne da bude ubijen. Ali kad su videli da ne mogu da ga osude, odlučili su da ga ubiju.

 

Mirjana Mira Marković, supruga nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, prethodnih 15 godina živi u Rusiji. U Srbiji joj se još uvek sudi zbog navodnih zloupotreba prilikom dodele državnih stanova tokom devedesetih, a nalazi se i na Interpolovoj poternici, zbog čega 2006. godine nije mogla da dođe ovde kako bi prisustvovala sahrani svog supruga.

Odlučila da progovori posle više od decenije... Mirjana Marković

*Foto: Profimedia / Odlučila da progovori posle više od decenije / Mirjana Marković

Interesovanje domaćih i svetskih medija za život nekadašnje šefice Jugoslovenske levice (JUL) gotovo da ne jenjava, ali ona gotovo da ne pristaje na intervjue. Iz svojevrsnog egzila objavila je memoare, kao i nekoliko svojih i knjiga posvećenih Slobodanu Miloševiću, puštajući tako te zapise da govore umesto nje. Ipak, pozivu za ovaj razgovor se odazvala jer smatra da je o nekim stvarima dužna da govori. U prvom delu ispovesti Mirjana Marković priča o haškim danima Slobodana Miloševića, tvrdeći da je on 2006. ubijen u pritvoru u Sheveningenu zato što „nisu mogli da ga pobede“, priseća se i kako su svojevremeno izgledale njene posete suprugu, a osvrće se i na stanje u Srbiji tokom devedesetih.

 

Hajde da ovaj razgovor započnemo od poslednjih događaja - haških presuda generalu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću, kao i takozvanoj hrvatskoj šestorki. Te presude su, po oceni mnogih u regionu, bacile novo svetlo na neke stvari iz devedesetih jer se tu moglo pročitati da Milošević nije bio deo udruženog zločinačkog poduhvata u ratu u BiH, dok je nekadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman bio deo tog poduhvata. Kako vi to tumačite?

- Svetlosti i senke koje povremeno i na smenu stižu iz Haškog tribunala nemaju ozbiljnu težinu. Tamo, kao i na mestu nadležnom za Haški tribunal, savršeno dobro znaju da Slobodan Milošević ne snosi nikakvu odgovornost za bilo kakvo nasilje u ratovima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Naprotiv. Mir nije odgovarao onima koji su rat izazvali. A nasilje na Kosovu i finansirali. Slobodan Milošević je svojim zalaganjem za pravedan mir i protiv svakog nasilja doživljen kao nelojalan pravilima igre od sveta koji je sebe smatrao nadležnim za sve na svetu.

*Ko nije završio u Hagu, a trebalo je tamo da se nađe?

- Niko. Sud u Hagu je savremeni Gestapo. A zatvor njegova robijašnica. U tom zatvoru su za vreme Drugog svetskog rata bili zatvarani holandski rodoljubi, borci protiv fašizma.

*Na šta ste konkretno mislili kad ste govorili da je u Hagu samo Milošević imao drugačiji status od ostalih pritvorenika?

- Imao je apsolutno drugačiji tretman. U njegovoj ćeliji su mesecima bila upaljena svetla noću i neprekidno su radile kamere. Svetla su povremeno isključivana, pa opet uključivana. Ali kamere nisu nikad prestale da rade. Bile su prisutne i u prostoriji u kojoj je primao posete. Kad sam ja dolazila, uvek je našim susretima bio prisutan neko od službenika Tribunala. Samo sam ja imala pravo da dođem u posetu na tri dana. Svi drugi su imali pravo na mnogo više dana. Poklone koje sam mu odnosila, na primer, za rođendan, preuzimali su i njemu ih predavali posle nekoliko dana, ali pošto su za polovinu procenili da ne odgovaraju pravilima koja važe za zatvor. Mada sam se ja tih pravila strogo držala. Ne zbog poštovanja zatvorskih pravila, već iz želje da on dobije sve što sam sa sobom ponela. Novine, knjige i diskove sa muzikom koje sam mu donosila dobijao je tek pošto su novine i knjige pročitali, a diskove sa muzikom preslušali. Takav tretman nije imao niko osim njega.

*Da li je on imao specijalne ponude i predloge od Haga o kojima javnost ne zna?

- Ne, naravno. Ako mislite na nekakve nagodbe, šefovi Alijanse su znali da on nije partner za tu vrstu pregovora.

Neobjavljivana fotografija iz porodičnog albuma... Mira Marković i Slobodan Milošević

*Foto: Privatna arhiva / Neobjavljivana fotografija iz porodičnog albuma / Mira Markovic i Slobodan Milošević

Karla del Ponte je u memoarima, u delu o Miloševiću, napisala: „Sećam se Đinđićevog glasnog smeha kad je rekao: ‚Dajte mi milijardu i vaš je!‘“

*Bivši premijer Srbije i potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović je, recimo, skoro kazao da mu je Tribunal svojevremeno nudio promenu identiteta, odnosno novi život negde u svetu ako optuži Miloševića za sve.

- Ne sumnjam u takav predlog. To liči na sud u Hagu i na kancelariju čiji je on ispostava. Ko svog protivnika ne može da pobedi viteški i javno, pokušava da ga se reši niskim udarcima, iz potaje, u mraku. Otrovi, crne mantije, maske na licu... kao u najgorim danima srednjeg veka.

 

*S vremena na vreme se aktuelizuje i priča da je Milošević prodat Hagu, i to, kako neki čak tvrde, za deset miliona dolara. Imate li vi nekakvih saznanja o tome?

- U svojim memoarima Karla del Ponte opisuje svoj susret sa Đinđićem, sa kojim se pogađala o odlasku Slobodana Miloševića u Hag i ceni za njega: „Sećam se Đinđićevog glasnog smeha kad je rekao: ‚Dajte mi milijardu i vaš je!‘“

*Vi i danas ostajete pri tvrdnjama da je vaš suprug ubijen u Hagu?

- Slobodan je u Hagu ubijen. U Hag je došao bolestan od srca. Nije lečen, osim što ga je povremeno pregledao lekar opšte prakse, zaposlen u zatvoru, i davao mu kao terapiju lek protiv gripa - „paracetamol“. Vremenom se osećao sve gore. Dva puta je bio na pregledu u bolnici u Hagu na svoj zahtev. Na odgovor za zahteve da ode tamo dugo je čekao, a zatim je još duže čekao na izveštaj iz bolnice - dijagnozu i moguću terapiju. U međuvremenu je bio sve više bolestan, ali se i dalje pripremao za suđenje i svakodnevno odlazio na sud kao da je najzdraviji na svetu. Na raspolaganju mu je bilo tri i po miliona stranica na engleskom jeziku, za koje bi mu bilo potrebno više od dvadeset godina da ih pročita i na srpskom. O lekovima koje je dobijao nije znao ništa. Donosio bi mu ih zatvorski čuvar i morao je da ih popije u njegovom prisustvu. Svaki put mu je od tih lekova bilo sve gore. Kad je konačno 2006. došla ekipa međunarodnog konzilijuma da ga pregleda, ustanovili su da je njegovo zdravlje teško oštećeno i da je neophodno lečenje u bolnici. Vlada Ruske Federacije dala je saglasnost za njegovo lečenje u Moskvi. Ali je sud taj zahtev odbio 24. februara 2006.

*Kazati da je Milošević ubijen u Sheveningenu su ozbiljne optužbe. Koji bi motiv Tribunal imao za to?

- Pošto je prva faza suđenja - tužba, u kojoj je ispitao 296 svedoka, uglavnom albanskih lažova i nekih srpskih ulizica, prošla trijumfalno, čak i po pisanju svih svetskih medija bilo je jasno da će tek sledeća faza - odbrana, kad sagovornici budu drugačiji ljudi, biti definitivan debakl suda. Da do toga ne bi došlo, preduzete su mere dodatnog iscrpljivanja. Za pripremu odbrane dobio je tri meseca. Tužbu je protiv njega pripremalo mnogo slobodnih i zdravih ljudi bar od 1999, a po nekim izvorima i od 1994, a on je svoju odbranu spremao sam, bolestan i u zatvoru. I spremio je. I odbrana je bila superiorna, kao što su svi znali da će biti. Do kraja odbrane i završetka suđenja ostalo je još samo trideset sati. Bilo je jasno da ne mogu da ga osude ni po kojoj osnovi, ali je bilo jasno i da ne mogu da ga oslobode. Zato su morali da ga ubiju. Izbegavanjem lečenja, trovanjem lekovima i beskrajnim iscrpljivanjem okončao se njegov život 11. marta 2006, u zoru. O lekovima koje je dobijao u Hagu Slobodan nije znao ništa. Svaki put mu je od tih lekova bilo sve gore.

*Vi mislite da on, na kraju, ne bi bio osuđen?

- On je uhapšen sa ciljem da bude osuđen. A ne da bude ubijen. Ali kad su videli da ne mogu da ga osude, odlučili su da ga ubiju. Donošenje takve odluke bilo je znak slabosti, a ne snage. Da su imali snagu veću od njegove, oni bi ga pobedili na sudu, a ne otrovali u zatvoru. Na fizičko likvidiranje političkog protivnika iz potaje odlučuje se slabija strana da bi izbegla javno priznanje da je u političkoj borbi inferiornija, da nije dorasla svom protivniku.

*A da li vam je nekada lično govorio o tome da ga truju ili da hoće da ga ubiju?

- Da ga truju, rekao je meni. Napisao je to i u pismu kojim se obratio za pomoć Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije, koje je 10. marta, samo jedan dan pre smrti, advokat Zdenko Tomanović pročitao novinarima i predao u ambasadu Ruske Federacije u Hagu.

 

*Posle svega kako će, prema vašoj oceni, ostati u istoriji upamćen sud u Hagu?

- Kao imperijalno sredstvo nasilja nad protivnicima neokolonijalizma.

Pređimo na devedesete. Kako je Milošević od „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“ lako stigao do „balkanskog kasapina“?

- Početkom devedesetih godina on je bio najautoritativnija politička ličnost na prostoru nekadašnje Jugoslavije i Balkanu. Svako van Balkana ko je hteo da vodi politiku na Balkanu i smatrao da ima uslova za to razume se da je za saradnika u tome tražio nekog sa autoritetom i odgovarajućim uticajem u javnom životu. Pa je logično bilo da kandidata za takvu saradnju traži u Slobodanu Miloševiću. On saradnju ni sa kim ne bi odbio, pod uslovom da ona ne bude na štetu njegovog naroda. U tom smislu, pokazao je apsolutnu i pritom nedopustivu nekooperativnost. Tako je potencijalni saradnik od faktora stabilnosti postao njegov antipod.

Neobjavljivana fotografija iz porodičnog albuma... Mira Marković i Slobodan Milošević

*Foto: Privatna arhiva / Neobjavljivana fotografija iz porodičnog albuma / Mira Markovic i Slobodan Milošević

*Zašto Srbija devedesetih nije mogla da izbegne rat?

- On u Srbiji nije vođen. U ratovima koji su vođeni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini Srbija je plebiscitarnom voljom srpskog naroda materijalno i moralno pomagala Srbe, kao što je Hrvatska pomagala Hrvate, a islamske zemlje muslimane.

A sankcije?

- Sankcije su Srbiji uvedene zbog te materijalne i moralne pomoći Srbima u ratovima izvan Srbije. To je bilo zvanično obrazloženje međunarodne zajednice za uvođenje sankcija. U Srbiji je tada dominiralo raspoloženje - pomoći ćemo braći preko Drine uprkos sankcijama. Doduše, tada se niko u Srbiji nije setio da pita međunarodnu zajednicu zašto nije uvela sankcije Hrvatskoj, koja je pomagala Hrvate u tim ratovima, i nekim islamskim zemljama koje su pomagale muslimane u ratu u Bosni i Hercegovini.

Ne vidim svoju odgovornost za rat, sankcije i bombardovanje Srbije

Onda je došlo i NATO bombardovanje 1999.

- Bombardovanje nismo mogli da izbegnemo jer delegacija Srbije na pregovorima u Rambujeu nije mogla da potpiše dokument koji je predlagao da NATO dobije kontrolu nad celom teritorijom SRJ. Takav je bio i stav Skupštine Srbije, koja je na sednici od 23. marta, dan pred bombardovanje, skoro jednoglasno odbila da prihvati prisustvo stranih vojnih trupa na svojoj teritoriji. Sto devedeset jedan glas bio je „za“. Osam poslanika nije glasalo. Niko nije bio uzdržan i niko nije bio protiv.

*Vidite li u svemu tome i deo sopstvene odgovornosti?

- I u dobroj i prilično nelogičnoj nameri da vam izađem u susret u pogledu svoje odgovornosti za ratove izvan Srbije, sankcije koje je međunarodna zajednica uvela Srbiji zbog tih ratova, te bombardovanja koje je bilo odmazda za nesaglasnost srpske delegacije u Rambujeu i Skupštine Srbije za prisustvo stranih vojnih trupa na teritoriji SRJ, dakle, uprkos svim naporima sa svoje strane da u tome nađem deo svoje odgovornosti, nisam uspela da je vidim.

 

Šta odgovarate na tvrdnje da ste imali presudan uticaj na Miloševića i da ste zapravo vi vodili državu?

- Mi smo u najranijoj mladosti formirali zajednički pogled na svet, imali smo iste ili veoma slične etičke, političke i estetske vrednosti. Imali smo isti selektivan odnos prema prošlosti, iz istih razloga smo želeli da budemo prisutni u sadašnjem vremenu, u istu smo budućnost verovali. Svesti to na banalnost „Mira je uticala na njega“, mada bi taj uticaj mogao da bude i obratan - više degradira onoga ko taj odnos među nama tako vidi nego što degradira stvaran odnos među nama. Ja sam pred tom banalizacijom nemoćna. Sve što mogu da kažem jeste da nije bilo tako. Ko hoće - neka mi veruje, ko neće ili ne može, neka ostane pri slici koja je nemaštovita simplifikacija stvarnosti koja se zasniva na krhkim i neozbiljnim pretpostavkama.

Tačka na spekulacije

*NIJE BILO TAJNOG DOGOVORA MILOŠEVIĆA I TUĐMANA

Šta možete da kažete o tvrdnjama da su Milošević i Tuđman imali nekakve tajne dogovore, da su dogovorili rat, da su tajno delili Bosnu?

- Naravno da nisu. Bez obzira na sve političke i lične razlike koje ih dele, obojica su obrazovani i ozbiljni ljudi. Tako politiku i političke razgovore zamišljaju oni koji o njima razmenjuju mišljenja u kafanama. Taj kafansko-dućandžijski pogled na politiku prisutan je u svim vremenima, i najburnijim. Oni tu buru i, kad je najburnija, vide kao vodvilj.

O greškama u politici

*JA SAM BILA LAKOVERNA, A SLOBODAN TOLERANTAN

*Šta vidite kao svoju najveću grešku u politici tokom devedesetih?

- To je bila lakovernost. Muž i deca su mi to prebacivali oduvek, ali ja sam to odbijala da vidim. Pretpostavljam da sam takva i danas.

*A Miloševićevu?

- Strpljenje i tolerantnost prema nekim usijanim glavama u rukovodstvu preko Drine devedesetih godina, koji su i najbolju volju međunarodne zajednice, kada bi bila ispoljena, odbijali, rukovođeni iracionalnom zabludom o sigurnoj pobedi, na koju su, međutim, računali oslanjajući se na njega.

(BalkansPress / Kurir.rs)

Scroll to top