Krajnje je vreme da ponovo počnemo da govorimo „sram te bilo“ svima koji to zaslužuju, pa i intelektualcima koji ćute, a koji su dužni da menjaju društvo nabolje.

Ova vlada mora da nađe pare za obrazovanje. Manja je šteta ukinuti penzije nego smanjiti plate profesorima, jer ako propadne prosveta, propada celo društvo. Mora da se napravi kompetentan tim pedagoga koji će da prione na reformu obrazovanja na svim nivoima, poručuje u intervjuu za “Blic” profesorka u penziji Srbijanka Turajlić.

{adselite}Kakav signal političari šalju kada, uprkos pritisku javnosti i činjenici da nisu ispunili očekivanja, odbijaju da podnesu ostavke?

- To je problem koji smo imali sa svim vlastima. Oni šalju poruku bahatosti, samovolje, osionosti, koja govori „ja sam na vlasti, ne možeš mi ništa“. U prirodi je zato mladog čoveka da i on shvati da mu je životni cilj da i on dođe na vlast, pa i njemu niko neće moći ništa. Mi smo društvo u kome niko ne oseća obavezu da govori javno o onome što bi bila njegova profesionalna odgovornost.

Zbog čega je tako?

- Zato što se izgubio osećaj sramote. Nismo više društvo u kome je sramota ćutati. Mi smo društvo u kojem, ako neko nije u nekom projektu, dilu, biznisu, mi ga pogledamo i kažemo: Jao, siromah, nije se snašao. Ne kažemo: Alal vera, ovo je čestit čovek koji se drži svoje profesije. Kad se izgubi moralna osuda u društvu, kažete: Što bih sad istrčavao i tako sebi navlačio nevolju. I onda ćutite. Kada bi više pojedinaca neprekidno izlazilo u javnost, onda bi se možda nešto desilo. Kad društvo prestane da govori „sram te bilo“, ljudi krenu linijom manjeg otpora i ućute. Pojedinac ima obavezu prema društvu i jedini način da to vratimo jeste da ono što znamo i vidimo da nije dobro pokušamo da javnom rečju osporimo i da se tome suprotstavimo ili da promenimo.

Da li je problem u manjku kvalifikovanih pojedinaca?

- Ima ih i ja ne mislim da su svi koji su bili pametni otišli iz ove zemlje. Učestvovala sam u školovanju mnogih generacija i tvrdim da su jako pametni otišli, ali su jako pametni i ostali. Oni znaju jako mnogo. Niko ih ne pita, ali iz nekog razloga ne razumeju da je njihova obaveza da progovore. Naravno, i vlast čini sve da oni ne progovore. Podmićuju ih na sitno raznim projektima, tapšanjem po ramenu. Neki nasedaju iz pohlepe, neki iz naivnosti, ali pošto nema više društvene kritike, niko više ne oseća obavezu da progovori.

Ali svaka kritika se dočeka kao napad na državu.

- Političari su, pošto nemaju kapaciteta da urade nešto ozbiljno, shvatili da je način preživljavanja permanentna proizvodnja vanrednog stanja. Da biste bili u permanentnom vanrednom stanju, morate da imate permanentne neprijatelje. Način preživljavanja je da se ide iz afere u aferu. Hapsim, ne hapsim, prisluškuju me, ne prisluškuju, vraćam ili ne vraćam Šešelja, mediji me mrze ili me ne mrze. Zašto bismo imali emocije spram političara. Mogu da mislim da je sposoban ili nesposoban, ali emocije tu nemam.

Šta je u ovom slučaju - sposobni ili nesposobni?

- Mislim da nema kapaciteta. Postoji neka želja, ali i neka svest, a to bi psiholozi trebalo da objasne, da “ja treba da uradim sve”, što takođe govori o lošem obrazovanju. Da smo imali nekakve škole u vreme dok se premijer školovao, on bi naučio da je ključ u timskom radu. Premijer mora da ustanovi šta je njegov posao i da pokuša da razume situaciju, ovako tone mu brod, a on se okružio ljudima koji imaju vezane ruke, pa ne mogu da mu pomognu. On trči po tom brodu i podmeće prste na sve strane, brod se puni vodom, on je neprekidno poluhisteričan, a efekta nema. Dobar premijer bi najpre odvezao ljudima ruke, pa rekao da svako radi svoj posao. Ne razumem ni članove Vlade koji na to pristaju.

Sklandalozne ideje

Najavljeno je uvođenje dualnog obrazovanja. Šta mislite o tome?

- Naravno da mislim da je to potpuni skandal. Ne mogu da shvatim da neko dođe na tu ideju. Setimo se one kineske poslovice: Ako daš čoveku ribu, nahranio si ga za jedan dan, ako ga naučiš da peca, nahranio si ga za ceo život. Ovo je davanje ribe, jedan u nizu populističkih poteza koji će verovatno jednom broju dece obezbediti radna mesta, svi ćemo se slikati i biti zadovoljni, pa će tu decu zaboraviti. Očekivala sam da će pedagozi skočiti do neba i sa boljim argumentima od mojih objasniti zašto je to nedopustivo.

A kako vam u toj priči deluje opozicija?

- Pa, mi nemamo opoziciju. Imamo DS koja bi mogla, ali odbija da bude ozbiljna opozicija. Oni moraju da shvate da su izgubili izbore i da nema šanse da iko glasa za njih dok im ona nudi iste ljude. Vlada u senci bila je idealna prilika da promoviše deset novih, javnosti nepoznatih ljudi, mladih, obrazovanih, pametnih, a ona takve ima i ja ih poznajem. Na nesreću, vlast je kao neki magnet koje niko nije u stanju da se odrekne. O stranci Borisa Tadića ne bih ni da govorim, on je uradio šta je uradio. Shvatam da je jako teško izgubiti izbore od aktuelnog predsednika i onda morate ozbiljno da razmislite o svemu, ali mi se čini da tu takva refleksija nije napravljena. Tu je i Nova stranka sa nekim ljudima koji do sada nisu bili na vlasti i, bez obzira na simpatije koje imam prema Zoranu Živkoviću, mislim da bi stranci bilo bolje kad bi demisionirao. Da li od njih može nešto da se napravi, teško je reći.

 

Višemesečni štrajk u prosveti ne nudi nadu?

- Štrajk naravno nije dobar. Direktno je oštetio decu koja trenutno idu u školu, ali se postavlja pitanje, ako je stvarno takvo stanje u prosveti i ta vrsta nebrige države prema prosveti, da li su u boljoj poziciji ona deca koja su imala regularne časove? Suština je da živimo u zemlji kojoj uopšte nije stalo do obrazovanja. Vlasti nije stalo do obrazovanja, jer se u suprotnom ne bi ovako ponašala, ali i društvo je potpuno spremno da gleda kako se profesija uništava, ponižava, omalovažava. Niko ih ni sa strane nije podržao i rekao da su u pravu.

Šta bi trebalo uraditi da bi se stanje poboljšalo?

- Moramo od nastavnika napraviti ličnost od koje najdirektnije zavisi budućnost u ovoj zemlji. Za njih bi se našao i novac, ali bismo imali i društvo u kojem se zapošljava znanjem, a ne partokratijom.

Da li je urađeno bilo šta u tom pravcu?

- Mnogo sam očekivala od ministra Verbića i imam utisak da on i dalje zna šta bi u obrazovanju trebalo da se uradi. Međutim, on ili nema podršku Vlade ili nije u stanju da se izbori za tu podršku, pa mi nije jasno šta radi na tom mestu. Pošto nije dobio podršku u Vladi, čovek njegovog znanja i njegovog obrazovanja onda podnese ostavku i kaže da u Vladi u kojoj nema zainteresovanih za obrazovanje on nema šta da radi.

(Izvor: Blic.rs)

Scroll to top