Amerikanci su bili ponosni na strašni algoritam za šifrovanje "Blowfish" koji je bio deo mašinerije za zaštitu podataka iz Pentagona, glavnog štaba tamošnjeg Ministarstva odbrane.

Niko mu nije pronašao manu više od 20 godina. Kao u pesmi o strašnom lavu, pojavio se jedan naizgled običan klinac koji je sve to "gumom izbrisao" i provalio ga. Njegovo ime nije Brana - on se zove Nebojša Simić, potpuno je samouk i zaista postoji. I to u Srbiji, za čiju "decu ovoga veka sumnjaju da su nedostojni istorije svoje".

Nebojša, skroman mladić sa talasastom kosom do ramena i rancem na leđima, užurban jer kasni, stoji ispred mene. Iako se bavi pitanjima koja su za većinu prekomplikovana, njegovi problemi su "obični", tipično srpski. U centru je Beograda, skoro je 13 časova, a u 14 mora da bude u Elektrotehničkoj školi "Nikola Tesla". Krenuo je iz Mladenovca u prestonicu još u 11, ali se onda autobus zapalio te je u cajtnotu.

Nebojša Simić u Izmiru

- Moraću nešto ranije da završim intervju, imam danas pismeni zadatak, ali to neće biti problem, samo treba da stignem na vreme. Krenuo sam za Beograd u 10 do 11 iz Mladenovca. Do glavne mi treba pola sata prevozom, pošto dosta staje. Na isključenju za Vrčin se nešto zapalilo, autobus je goreo. Doživljavam to sedmi put ove godine, ne znam šta plaćam, malo je bezveze. Đačka karta je ipak povoljna, s obzirom da su radne skuplje - analizira Simić situaciju u koju je upao i dodaje da ne planira da ostane u Srbiji.

- Trenutno ostajem u Srbiji, dok zbog studiranja i profesionalnog usavršavanja planiram da idem u inostranstvo, odnosno Ameriku, ističe rešeni Nebojša.

Šifre za čuvanje dečijih tajni

Mladi genije je imao samo tri godine kada je naučio prvu definiciju - definiciju električne struje. Nebojša Simić je još kao osmogodišnjak osmislio sopstveno šifrovano pismo kako bi čuvao dečije tajne od sveta.

Sve ga interesuje, od medicine do računarstva i inženjeringa, a matematika ponajviše. Sa osam godina uzeo je sam da čita logaritamske tablice, a već sa 11 godina je počeo da se bavi programiranjem i elektronikom. Rastavlja svoj računar i opet ga sastavlja, pravi električna kola i računarske programe koji nisu služili ničemu, ali mu je osećaj da stvara nešto pružio neograničeno zadovoljstvo. Pronašao je i funkciju koja je primenjiva u oblasti neuronskih mreža, kriptografiji i bezbednosti sistema. Sa ovim istraživanjem je osvojio prvo mesto na državnom takmičenju istraživačkih radova kao i srebrnu medalju na Internacionalnoj konferenciji mladih naučnika u Izmiru ove godine.

 

I dok danas s teškom mukom izlazi na kraj u borbi sa zapaljenim autobusima, još kao trogodišnjak je kao od šale naučio definiciju električne struje. Dosađivao je starijima i zadavao im glavobolje postavljajući "teška" pitanja. Iz čiste radoznalosti je čitao svaku knjigu iz matematike u kući, iako ništa nije razumeo osim znakova plus i minus, ali su čudno napisana slova budila znatiželju. Skroman je, ali samosvestan, sa jasnom vizijom i idejom budućnosti.

- Život je vremenski ograničen. U poređenju sa svim stvarima koje postoje u univerzumu - mnogo je kratak. Zašto ne ostaviti nešto iza sebe što će drugima poboljšati život. Imam viziju šta ću raditi dalje. To je ono što me razlikuje od druge vanredno pametne dece u školi. Dobro uče i savladavaju prepreke, ali to im je samo trenutna okupacija. Ne istražuju, već samo rade zadatke - jasan je Simić.

 

 

Svoje planove za budućnost ipak ne vezuje za Srbiju. Previše "krupnih" problema ga muči da bi mogao da ispuni ambicije. Nebojša većdugo traga za odgovarajućim mentorom koji je stručan za matematiku, veštačku inteligenciju i kriptografiju. Kaže da mu je programer koji mu je dodeljen iz "Regionalnog centra za talente Beograd 2" i koji sada radi sa njim mnogo pomogao, ali mu je potrebna usko stručna pomoć.

- Ne treba niko da sedi pored mene i da mi predaje, nego da mi kaže gde i šta da učim, da me savetuje na svake dve nedelje. Internetom da razjašnjavamo sitnije nedoumice, a kada se vidimo da dođe sa nečim konkretnijim, da znam da li sam došao do nečeg velikog i da li mogu sam da se izborim sa tim - jada se Simić koji ističe da nije u mogućnosti da plati privatnog mentora.

Delegacija Srbije na Olimpijadi mladih naučnika u Izmiru

Simić je postao majstor za šifrovanje. Trenutno pravi algoritam za kompresiju i šifrovanje podataka u kvazilinearnom vremenu. Rogobatno zvuči, ali Nebojša o tome priča kao da je u pitanju obična igrarija - u kojoj morate biti tajanstveni.

- Ne smem previše da odajem zato što rad još uvek nije publikovan i nije zaštićen na moje ime. Pre bi poverovali nekom profesoru da je to napravio nego meni. Kreirao sam algoritam za šifrovanje koji kompresuje tekst sa 2.401 na 16 karaktera i u svojoj strukturi ima četiri runde, a svaka runda može da bude zaseban algoritam. Za ceo moj algoritam ne postoji efikasna metoda da se provali šifra. Radim i na primeni veštačke inteligencije, na algoritmu koji mnogo efikasnije uči od drugih i može da obučava samog sebe. Da robota koji radi na tom principu pustimo u šumu, on će neprekidno učiti, izdvajaće potrebno od nepotrebnog i razvijaće se. Uvek će ići napred, do granice koju ograničava procesor i količina memorije - ponosno objašnjava Simić.

"Manga" stripovi uz zvuke violine

Ne bavi se Nebojša samo šifrovanjem. Hobiji su mu muzika i crtanje "manga" stripova koji se čitaju odozdo na gore i sa desna na levo. Pored manga stripova voli da čita i kriminalističke romane koji mu drže toliku pažnju da mora da ih pročita bez prekidanja. Svira violinu, pomalo i klavir, a pored klasike sluša i Nirvanu i Aerosmith.

- Znam solidno da sviram violinu, čak sam za vreme školovanja imao i mini koncert. Baš mi je lepo išlo, ali sam morao da vratim violinu školi jer nemam svoju. Kroz violinu i muziku sam dosta stvari shvatao. Razlomke sam naučio uz violinu. Logiku iz muzike i komponovanja sam preneo na druge stvari - zaključuje Nebojša Simić.

 

Kao u akcionim filmovima, Nebojša može da zamisli sebe kako provaljuje u srce američke vojske - u Pentagon.

- Za koju godinu bih mogao da "provalim" Pentagon, ali to i ne bi bilo pametno, pošto je jedan znalac iz Amerike iz znatiželje tako nešto uradio i posle 15 minuta su mu specijalci kucali na vrata. Većina današnjih algoritama će uskoro biti izbačeno iz upotrebe jer će i digitroni moći da ih provale. Pašće za 10-20 godina, tako će se stvari razvijati - pomaže nam Simić da zavirimo u budućnost.

 

Nebojša priča da lako slaže Rubikovu kocku, čak i onu sa više polja. Kaže da je kad se jednom provali, svaka sledeća besmislena i da je pitanje samo koliko imaš živaca da se zlopatiš sa obrtanjem kocke. Ne interesuje ga da bude član Mense i sebe ne smatra genijem.

- Ne mogu za sebe da kažem da sam nenormalno inteligentan, ali mislim da mi Mensa ne bi bila toliki uspeh. To samo znači da si uradio test i da si primljen, ali se ti zapravo ništa ne razvijaš, ništa ne stvaraš i to ti je samo priznanje - skroman je dečak iz Mladenovca.

Pričali bismo i mnogo više, ali mora da krene u školu jer ima pismeni zadatak. Onaj od kog ne strepi osim ako se ne zapali autobus i ne zakasni.

- Ako ne sad, kroz koju godinu će vam ovaj intervju biti veoma čitan - šaljivo zaključuje Nebojša Simić i trkom odlazi u školu. A čini se i da polako odlazi iz Srbije ne bi li našao uslove u kojima će ostvariti svoje snove.

(Izvor: SrbijaDanas.com.com)

Scroll to top