Čelnici albanskog naroda u Staroj Srbiji odavno sanjaju da njihovo Kosovo postane član Uneska, ali šta oni imaju svetskoj kulturnoj baštini da ponude - pita mati Makarija, igumanija manastira Sokolica.

U intervjuu za „Blic“ na koji smo čekali dve nedelje zbog obaveza igumanije, ona kaže da na Kosovu ne postoji ni jedan jedini spomenik albanske kulture.

- Doduše, postoje samo dva spomenika islama iz perioda Otomanskog carstva: turbe Murata Prvog na Gazimestanu i Sinan-pašina džamija u Prizrenu sazidana 1615. godine od blokova porušenog Hrama Svetih Arhangela, koje je car Dušan Silni sazidao sebi i porodici za grobno mesto.

Koliko je srpskih spomenika?

- Stara Srbija je puna spomenika srpske kulture bilo da se radi o velikim kraljevskim i vlastelinskim zadužbinama ili o manastirskim, seoskim i zavetnim hramovima. Samo u prošlom građanskom ratu opljačkano je i uništeno preko 250 srpskih hramova. Zašto bi Albanci uništavali svoju kulturnu baštinu? Uništavali su tuđe sa namerom da se zatre trag postojanja drugog naroda.

 

 

Na delu imamo pokušaje prekrajanja istorije?

- Ako se danas iz usta vrsnih intelektualaca albanskog naroda može čuti da je Sveti kralj Stefan Dečanski ktitor Visokoh Dečana bio Albanac, stoga je njegov manastir albanska svetinja iz koje su srpski kaluđeri isterali albanske monahe (?!), ili da je Pavle Slavonac bio „najsvetiji patrijarh Albanaca“, onda su potpuno jasni pokušaji da Kosovo postane član Uneska. Novokomponovanim istoričarima potreban je kredibilitet prestižne svetske institucije da bi je proklamovale „istine“ u koje se teško može verovati. Zar se trenutno stanje mlađane države ne može nazvati erom otimačine?

Koliko je teško u ovim vremenima biti u srpskim manastirima na Kosovu i živeti na KiM?

- U svetski poznatoj Staroj Srbiji, oblasti od Brozovaca preimenovanoj u Kosmet, a od samoproklamovane državice Arbanasa u Kosóva je danas veoma teško obitavati kao Srbin, bilo u manastirima, bilo u selima a još teže u gradovima. Srbi, kao starosedeoci, poseduju sve tapije na pradedovska imanja, ali su ipak samo građani drugog reda koje svako može da udesi, a imanjima njihovim svašta da se desi, a da pritom niko ne bude pozvan na odgovornost. Domaćin sadi baštu, ali ne zna ko će je brati, kopa bunar, ali nije siguran da li će iz njega piti vodu, gaji ovce, ali ne zna ko će se njegovim jaganjcima sladiti...

Manastir Sokolica - Manastir Sokolica kod Zvečana poznat je po tome što se u njemu čuva mramorni kip Presvete Bogorodice iz 14. veka, u čija isceliteljska svojstva veruju oni koji ovde dolaze da joj se poklone. Star je šest vekova i jedan je od najznačajnijih svetinja na KiM. Ime Sokolica je dobio zahvaljujući tome što u šumama oko manastira sokolovi svijaju gnezda. Tamošnji domaćini su još u 14. veku imali obavezu da za svoje vlasteline odgoje onoliko sokolova koliko imaju sinova.

Ni aršini međunarodne zajednice nisu jednaki?

- Kod nas, najmirisniji cvetovi srpstva, izvesni Oliveri, Delibašići i drugi, mesecima i godinama venu po zatvorima, a da sami ne shvataju zašto su optuženi, a tužioci se muče da dokažu krivicu jer, od pedesetak svedoka optužbe nijedan se nije izjasnio protiv optuženih. I dok država Srbija daje garanciju da se optuženi brane sa slobode, dok se utamničenje produžava i tako se uzimaju najlepše godine njihovih života, dotle ubice nevine dece u Goraždevačkom potoku i žetelaca iz Starog Grackog ostaju nekažnjene, čak i neidentifikovane. Eto, tako se ovde živi sa „pravdom“ koja ima dvostruke aršine. Ali, zar žrtva nije pobednik, zar nasilnik nije pobeđeni i sramotom u večnosti žigosani?

 

Šta bi prijem Kosova u Unesko značio za srpsku kulturnu baštinu?

- Kulturno nasleđe Srba je svedočanstvo o prošlosti celokupne Evrope, ono je deo sveopštog kulturnog blaga i kulturnog nasleđa Evrope, kao i kulturnog nasleđa Srbije u Evropi. Unesko je, do sada, četiri srpska manastira na Kosovu stavio pod svoju zaštitu i tako i raspoznao kao deo svetske kulturne baštine. Eventualno prijem Kosova u Unesko bio bi najveći apsurd, bezumlje i nepravda, bio bi otimanje srpskog kulturnog blaga od onih koji su u prošlom ratu razarali srpsku Palmiru na Kosovu.

Da se ovo, ipak, ne bi ostvarilo potrebno je da država Srbija najhitnije upotrebi sva diplomatska sredstva i da dejstvuje kako u Srbiji, tako i u svim državama sveta.

Da li vam neko pomaže?

- Prema Svetom apostolu Pavlu, ko ne radi, taj i da ne jede. U manastirima, kao i u svakoj porodici, mora da se radi da bi se obezbedila osnovna sredstva za život. Manastiri poseduju bašte za gajenje povrća, stočni fond za proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda, zatim radionice kao što su: ikonopisna, duborezna, veziljska... Ipak, svi prihodi domaće radinosti ne bi bili dovoljni za kapitalne radove, kao što su: pokrivanje hramova olovom, održavanje zgrada, zidanje... Ovde pristižu u pomoć Kancelarija za KiM i Kancelarija za vere, koje su organ državne brige za produžetak egzistencije manastira, jer dok je njih, postojaće i srpski živalj oko njih.

Kako narod reaguje na sve što se dešava?

- Narod Stare Srbije je častan, dostojanstven, pobožan i duboko svestan svoje pripadnosti. Povezan je neraskidivim vezama sa svojom Crkvom, posebno sa svojim manastirima koje doživljavaju kao životne putevoditelje, kao oaze mira, spokoja i nade, jer srpski manastiri nisu od ovog sveta i ne žive u ovom svetu, ali egzistiraju u njemu deleći svakidašnjicu sa svojim narodom. Narod je zbunjen. Živi u sadašnjici i plaši se budućnosti jer ne zna šta će mu ona doneti. Priziva Boga i zna da će jedino On rešiti svetske probleme, a zajedno sa njima i probleme Srba u Staroj Srbiji.

Omiljena među Srbima - Mati Makarija Sokolička je najpoznatija monahinja SPC. Rođena je 1940. kao Milica Obradović. Pre nego što se zamonašila, diplomirala je na PMF u Beogradu, potom i doktorirala hemiju, pa radila i kao univerzitetski profesor. U Solunu je završila Teološki fakultet, gde je takođe odbranila doktorsku disertaciju. Vrstan je ikonopisac. Omiljena među Srbima na KiM.

(Izvor i foto: Blic.rs)

 

Scroll to top