Pod pokroviteljstvom njegovog veličanstva kralja Muhameda VI, a pod rukovodstvom kraljevskog visočanstva, princa Mulaja Rašida, u petak uveče svečano je počeo 15. Marakeš međunarodni festival, uz široke osmehe koje je izazivala pojava američkog glumca i komičara Bila Mareja na velikoj sceni Kongresnog centra. Pamtimo ga po ulogama u filmovima „Isterivači duhova” Ivana Rejtmana „Izgubljeni u prevodu” Sofije Kopole, “Slomljeno cveće” Džima Džarmuša, filmovima Vesa Andersona…

Bilu Mareju je marokanski festival priredio počast, uručena mu je „Zlatna zvezda” za sveukupnu karijeru koju je primio iz ruku Sofije Kopole zahvaljujući na francuskom jeziku. Prikazan je i film „Rock the Kasbah” („Uzdrmaj kazbu”) Berija Levinsona u kojem Marej igra glavnu ulogu, lik posrnulog muzičkog producenta slučajno „zaglavljenog” u Avganistanu.

Avganistanske gudure i kazbe kao i ulice i kuće Kabula u ovom filmu „glumili” su marokanski predeli i scenografska čudesa marokanskih studija nadomak Uarzazata. Prema sopstvenom priznanju, Marej je već pri tom prvom susretu zavoleo Kraljevinu Maroko te je i to bio razlog da prvi put u životu prihvati da primi nagradu za životno delo. Na trgu Đama el Fna priredilo mu je nezaboravan doček nekoliko hiljada ljudi, a na kraljevskoj večeri glavni domaćin bila mu je njeno kraljevsko visočanstvo princeza Lala Merjem.

Na intervju organizovan za „Politiku” u legendarnom hotelu „Mamunija” sa svojim čuvenim rajskim vrtom, Bil Marej (1950) je kasnio čitav sat. Dugo je razgovarao sa predstavnicima arapskih medija, a za naš list je pojasnio i zašto.

Šta Vas je toliko zadržalo?

Postavili su mi pitanje da li smo film „Rock the Kazbah” snimili kako bismo bar malo oprali loš američki imidž, a onda je moj odgovor trajao dugo.

{adselite}I šta ste im odgovorili?

Rekao sam da to nije bio motiv. Verujem da svaka stvarna osoba mrzi sve ove bitke, mrzi ratove. Američki imidž je u vreme mog detinjstva bio drugačiji. Tada smo imali heroje iz Drugog svetskog rata u kojem su se borili protiv nacista i pobedili ih. I taj rat je imao smisla. Onda smo imali ratove u Vijetnamu, Koreji, pa u Avganistanu, Iraku i na drugim mestima u svetu, a mnogi Amerikanci nisu baš sigurni zbog čega i o čemu se tu radi. Činjenica da ostatku sveta izgledamo kao siledžije je za mnoge u Americi veliki izvor zabrinutosti. Ljudi u Americi žele da veruju da mi intervencijama u svetu želimo da pomognemo da se neke teške situacije razreše, ali drugi to tako ne vide. Taj egipatski novinar mi je rekao da obrazovani ljudi u Egiptu veruju da su Sjedinjene Države stvorile teroriste i da su razlozi za to ekonomske prirode. Nije prijatno to čuti. Zato sam se zadržao jer sam pokušao da mu objasnim da možda nije sve baš tako, u nadi da ću bar malo uticati da promeni mišljenje.

Je li danas teško biti ponosan na Ameriku?

Nije teško, jer u Americi imamo i ono što se zove samoponos odnosno samopoštovanje. Da li poštujem sebe? Da! Da li poštujem sve ono što sam u životu radio? Naravno da se ne ponosim baš svim što sam uradio. Da li poštujem svoju zemlju? Da, poštujem. A da li poštujem baš sve što je moja zemlja uradila? Pa, i ne baš. Sigurno je da smo pravili neke greške i u odnosu na druge zemlje i u odnosu na same sebe. Niko nije savršen, pa ni moja zemlja.

Može li lik poput ovog Vašeg u filmu „Rock the Kasbah” srediti probleme na Bliskom istoku?

O, sigurno! Najkasnije do kraja nedelje, ako ne i pre! Ne mogu se pretvarati da bi neko poput mog filmskog lika ili mene lično mogao da sredi situaciju na Bliskom istoku, ali ako bi postojao bilo koji način da pomognem – bio bih veoma srećan da to učinim.

Da li se bojite sveta u kojem živimo, sveta terora i terorizma?

Ima ljudi koji su se bojali da dođu ovde u Maroko. I to razumem i rekao sam na otvaranju da mi je u srcu veoma teško zbog događaja u Parizu i San Bernandinu zbog čega su ljudi još više uplašeni. Ima ljudi koji se boje muslimana. U Parizu, gde sam u jednom periodu išao u školu, imao sam puno drugova muslimana, odrastao sam kao katolik, u šou biznisu ima puno Jevreja. I znate šta, svi su oni ljudi i meni je ugodno među svima njima. I muslimani znaju da se zabavljaju, vole i šalu i smeh. I oni su samo ljudi. Strah je negativan impuls, užasavajući. Ne mogu u životu da se rukovodim strahom.

Ali, možete da napadnete strah kao što ste to činili u „Isterivaču duhova”?

Upravo tako! Taj film i jeste neka vrsta metafore za to da ako napadnete strah on će nestati. Biće još jedan nastavak „Isterivača duhova”, ali sa ženskim likovima. Te ženske su stvarno zabavne. Snimao sam jedan dan sa njima i bilo je veoma zabavno.

Dobili ste nagradu za životno delo, sada to znači da pripadate grupi najboljih?

Oh, vau, čuvam se ja svake vrste samovažnosti! Rekao bih da smo svi mi neka vrsta vozila s kojim se prevoze razne ideje o nama. Od onog šta kao ideju imaju vaši roditelji, prijatelji, komšije, sugrađani, do onoga šta kao ideju o vama imaju vaša deca. Ja sam poput svih drugih samo predstavnik tih raznih ideja. Nisam ja ovde nikakav heroj ili zvezda, ja sam glumac koji ima priliku da priča priče. Ako su te priče ispričane dobro tim bolje, jer to onda znači da sam bolji pripovedač od prosečnih ljudi. Da li sam sada zbog ove nagrade posebniji od drugih? Ne verujem. Svestan sam svih svojih grešaka, čak i onih koje sam načinio na filmu.

Kako ste reagovali kada ste se videli u insertima prikazanim pred dodelu nagrade?

Bio sam jedini koji ništa nije video. Svi su me tih sedam minuta gledali na platnu, svi osim mene. Ja sam bio u bekstejdžu, čekao da me prozovu da izađem na scenu. Čuo sam reakcije i to je bilo sjajno. Hej, pa ja sam igrao u mnogo dobrih filmova. Ja sam onaj što je igrao i u filmu „Tutsi”!

 

 

Mnogo se promenilo od Vaših početaka?

Film je dobar predstavnik mojih stavova ma kakvi da su oni. Mnogo sam bolja osoba od kako radim na filmu.

Da li je komedija, odnosno crna komedija u vašem slučaju, stvar sudbine ili stvar izbora?

Vi možda mislite da sam ja veoma organizovan čovek! Stvarno tako mislite? O ne, draga, varate se! Nemam ja nikakav master plan, nemam ja nikakve planove, samo radim ono što mi se dopadne. Nekada je to komedija, uglavnom je to komedija, a ponekad je i drama. One samo dolaze i zabavne su. Zabavno je biti zabavan i meni se to sviđa. To vam je kao sa vešom. Nije važno kako izgleda, važno je da je čist i da sam ja na vrhu.

Na vrhu ste bili i tokom saradnje sa Sofijom Kopolom u sjajnom filmu „Izgubljeni u prevodu”, a čujem da ste sjajni i u njenom „Božićnom šou”?

Nas dvoje smo se divno proveli snimajući u Japanu i posle toga sam često mislio kako bi bilo dobro da ponovo radimo zajedno. Sofija je nešto bila napisala i javila mi da bi volela da zapevam u filmu. Tako se dogodio i ovaj božićni šou „Veoma Marej Božić” koji ćete verovatno gledati na vašim malim ekranima. U njemu je i Džordž Kluni, onaj lep čovek što ga veoma cenim jer je hrabar filmski stvaralac. Ako volite Božić biće vam sjajno. Biće vam sjajno i ako ga ne volite, dobro smo to napravili.

Kao zaštitno lice u filmovima Vesa Andersona da li se radujete ponovnoj saradnji?

Veoma! On trenutno radi na stop-moušen animiranom filmu o psima, japanski nadahnutim. Biće to komičan film, a ja jednom od pasa pozajmljujem svoj glas! Drugi „psi” su Džef Goldblum, Bob Balaban, Edvard Norton.

Niste nimalo kruti, a videla sam i da ste pravi „disko kralj”, plesali ste zajedno sa masom na prijemu posle otvaranja festivala. Za vas nisu VIP saloni?

Jedina dobra stvar od toga što si slavan jeste što možeš preko reda da uvedeš dete u lekarsku ordinaciju, kada je stvar hitna. Za sve drugo baš i ne marim.

Pin It

 

Scroll to top