Alis Rouz, američka novinarka, blogerka i aktivista, već dugi niz godina otvoreno priča o tome da je preživela silovanje. Ali, problem na koji često nailazi je činjenica da je ljudi odmah definišu kao žrtvu silovanja, a ona smatra da je to pogrešno. Naime, ona je majka, ćerka, novinarka i žena - ali ne i žrtva. Ovo je njena ispovest.

Toliko sam pričala i pisala o svom silovanju, da je to već postalo davna prošlost za mene. To je jedna od mnogih stvari koje su mi se dogodile u životu, i koje su me formirale u ovo što jesam. Zaista tome dajem isto težine kao i ostalim stvarima koje su mi se desile u životu. Bilo je užasno, ali...

Kada izgovorim nešto poput ovoga, DRUGI ljudi se ljute što "umanjujem značaj" toga.

Kao da žele da to načinim centralnom stavkom svoje ličnosti. Žele da živim u strahu i da se, kao rezultat toga, kajem. Žele da to bude centralna katastrofa oko koje mogu da napišu scenario o žrtvama i nepravdi. (U kojem, pretpostavljam, oni mogu da budu heroji koji me spasavaju, jadnu damu u neprilici.) Žele da me to definiše.

Ne hvala, dobro mi je.

Čisto za slučaj da to treba da naglasim, bilo je UŽASNO. Sve oko toga je bilo užasno, a moj oporavak je bio dug, bolan i ružan. (Mogli biste, bez sumnje, da napravite film nedelje o tome, bez problema.)

{adselite}Ali to je u mojoj prošlosti. To jedna od stvari koje su me formirale, ali to nije ono što ja jesam.

Ja sam Alisa Rojs, supruga, majka, prijatelj, trener, kuvarica i to sve verovatno u pidžami jer volim da mi bude udobno. Ja sam zabavna, takmičarski nastrojena, kreativna, fina, imam sportski duh, ponekad sam razdražljiva i veoma sam seksualno biće.

Kada mi traže da opišem sebe, nikad ne govorim "žrtva silovanja".

Bilo mi je teško dok sam izlazila sa muškarcima. "Žrtva silovanja" znači puno mnogim ljudima. Bojala sam se da muškari neće želeti da imaju seks sa mnom kada ima kažem. Jer sam bila oštećena. (Na kraju krajeva, to je ono što najčešće čujete kada se priča o silovanju, zar ne? "On joj je uništio život.") Ili da će biti samo super nežni sa mnom u krevetu, što mi se zaista, ZAISTA ne sviđa.

Najčešće bih čekala da se ta tema prirodno nametne, najčešće dok bismo komentarisali nečije silovanje. Rekla bih. "Oh, da, to se desilo i meni. Želiš li još jedno pivo?" Onda bih posmatrala njegov izraz lica. Pokušavala sam da ga pročitam, tražila znakove straha, gađenja, sramote, panike ili stoicizma u stilu Princa na belom konju.

A nadala sam se odgovoru poput: "Šta, šta ti se desilo? I da, još jedno pivo bi bilo super, draga."

Nadala sam se partneru koji bi mogao da priča o mom silovanju sa istom indiferentnošću kao kada priča o vremenskog prognozi, ali sa naučnom znatiželjom da shvati vremenske obrasce. Nekom ko neće reći "jadna ti", "nikada te više neću držati dok vodimo ljubav" ili, još gore, "TAČKA."

Ali kad god se u medijima priča o silovanju, spominje se neka verzija te rečenice "uništio joj je život". Kao da će od sad pa do kraja života ona biti samo "Suzi Džejn, žrtva silovanja".

Ja NISAM Alisa Rojs, žrtva silovanja.

Evo male liste stvari koje su mi se desile a koje su me definisale u životu: Moji roditelji su se razveli, tata mi je gej, očuh mi se celog života borio sa depresijom, išla sam u tri osnovne i pet srednjih škola, imala sam abortus, bila sam silovana, udala sam se i razvela, rodila sam ćerku, popela se na planinu Adams i sa nje se spustila klizajući se na zadnjici, pila sam čaj sa princom Japana i sa Margaret Tačer, doživela sam saobraćajnu nesreću koja me je umalo ubila... I lista se nastavlja.

Ja nisam samo Alisa Rojs, žrtva silovanja.

Zasita bih bila zahvalna kada bi mediji i društvo prestali da prave katastrofu od silovanja do te mere da to počne više da definiše žrtvu nego silovatelja.

To je užasno, i moramo da ga zaustavimo. Tako što ćemo zaustaviti silovatelje. Ne tako što žemo žrtve definisati kao uništene, oštećene i obeležene zauvek.

Recimo im da nisu one krive, i da će na kraju izaći kao pobednici. Da postoji život posle silovanja. Da ih to NEĆE definisati. Prevazići će to i mi ćemo im pomoći. Njihova budućnost je puna ljubavi i seksa i slobode, i recimo im da ćemo zajedno stvoriti svet koji je vredan tako dinamične duše. Da kao ljudi, mi doživljavamo mnogo iskustava koja se zajedno prepliću.

 

 

Ja sam ovako fantastična duša ne uprkos bolu i patnji, već zbog toga.

Ljuta sam što sam silovana. I zato što moj silovatelj nikada nije uhvaćen. Muka mi je što ljudi ne misle da je silovanje bitno i što pronalaze izgovore za to. Ljuti me što ljudi povezuju silovanje sa seksom, kada je to nasilni zločin koji nema veze sa seksom. I zato što ljudi ne razumeju da je SVAKI seksualni čin bez pristanka SILOVANJE.

Svaka individua može sama da odluči šta će raditi sa svojim telom, a svako ko oduzme to pravo od nje čini nasilni prekršaj. Silovanja se stalno dešavaju, dečacima i devojčicama, muškarcima i ženama. Osuše mi se usta kada pričam o ovim stvarima jer su tako bitne.

Ali mene kao individuu ne definiše to što me je neko silovao. To definiše tu osobu. Ja želim da definišem silovatelje prema njihovim postupcima. Ali ne želim da definišem silovane žene prema postupcima koje su nad njima izvedene.

Ako baš želite da me definišete zbog silovanja, neka to bude sa rečima preživela, slobodna volja, optimista, alhemičar...

Neka to budu reči poput "mudra".

Ali ne usuđujte se da koristite reč "silovanje" da me definišete.

(Izvor: zena.blic.rs)

Scroll to top