Dragoljub Draža Mihailović rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu, ali su ostale još uvek mnoge misterije kada je u pitanju smrt ovog četničkog komandanta. Telegraf.rs vam donosi svedočenje bivšeg podoficira KNOJ-a Ljuba Lazarevskog o tome kako je vodio na streljanje četničkog đenerala, kao i njegovu tvrdnju da je on ubijen i sahranjen u blizini Belog dvora!

PROČITAJTE: BRISEL U PROBLEMU – Rusi se sastali sa Lajčakom i ponovili: PROBLEM KOSOVA MOŽE DA SE REŠI SAMO OVAKO...

– Draža Mihailović, sa još devet osuđenika strejeljan je u 1.30 sati poslije ponoći 18. jula 1946. godine, u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od “Belog dvora”, u blizini današnje Ortopedske bolnice “Banjica”. “Sahranjeni su na istom mestu u tri rake” – ispričao je Ljubo za “Danas” i tako otkrio tajnu skrivanu preko pola veka.

 

Lazarevski je bio pripadnik Prvog samostalnog bataljona KNOJ-a, obezbeđivao je zatvore, a jedno vreme bio čuvar kabineta Aleksandra Rankovića u Ulici kneza Miloša br. 45, sprovodio je kako navodi “ratne zločince” iz inostranstva, bio čuvar zatvorenika u zgradi Stara uprava, u Đušinoj ulici, gde je danas Rudarski fakultet.Rođen je pre 74. godine u selu Filipovci u okolini Kratova u Makedoniji, a nakon službovanja u Beogradu, penzionerske dane provodi u Bajinoj Bašti, odakle mu je supruga kojom se venčao 1948. godine. 

Foto: Miloslav Samardžic/Album đenerala Draže

PROČITAJTE: DR RISTIĆ IZNOSI NEISTINE Institut za patologiju: "Mi nismo radili obdukcije preminulih od korone!"

– Kao pripadnik KNOJ-a, 1946. godine službovao sam u Beogradu. Pošto milicija još nije postojala, KNOJ je obezbeđivao sve državne zgrade i sve zatvorenike, koji su bili u Beogradu. Pripala mi je čast ili nečast da budem pratilac na suđenju ali i tokom pogubljenja Draže Mihailovića i jos devet osuđenika – započeo je priču tada za Danas pokojni Lazarevski, koji je umro u 82. godini života.

 

– Dražu sam prvi put video 1. juna 1946. godine kada mu je sa još jedanaestoricom počelo suđenje u sali Gardijskog doma u Topčideru, a koje je trajalo svakodnevno, subotom i nedeljom, pre i posle podne, do 13. jula. Kao pratilac bio sam prisutan suđenju svih 45 dana – govori Lazarevski.U Topčideru je pripremljeno bilo 12 soba. Nas 11 pripadnika KNOJ-a čuvali smo po jednog od osuđenika, smenjujući se u njihovim sobama na dva sata, dok su Dražu čuvali oficiri OZNA-e. Naš zadatak je bio da ih uvek držimo na oku, da ih čuvamo, da ne bi izvršili samoubistvo. Pratili smo ih do WC-a, ne dozvoljavajući im da zatvore vrata. Pored Draže suđeno je Radoslavu Radiću, Milošu Glišiću, Dagomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušickom, Bošku Pavloviću, koji su zajedno pogubljeni. Sa Dražom su isključivo razgovarali specijalni islednici i advokat. To je strogo bilo zabranjeno oficirima OZNA. Bili smo bez oružja, ali je u hodniku bio naoružan stražar, koji je povremeno prisluškivao kroz otvor na vratima šta se dešava, da slučajno neko od čuvara nije zaspao – govori bivši podoficir KNOJ-a.

Фотографија корисника Brigitta Karadjordjevic

Presuda Vrhovnog vojnog suda je izrečena 15. jula u 13 sati. Sutradan nam je naređeno da Dražu i ostale provezemo u Đusinu ulicu, današnju zgradu Rudarskog fakulteta, gde je trebalo da se obaveze pripreme za egzekuciju. Oko ponoći 17. jula zatvorski berberin, na hodniku je brijao vezanog Dražu. Bio je ošisan do glave, a oči su mu bile pune suza. Te noći svi su bili obrijani, ošišani i presvučeni u beli ves. Naređenje za pokret dobili smo oko jedan sat posle ponoći, a ispred zgrade bila su parkirana tri vozila, nalik današnjim “maricama”. Njih desetoro, sa Dražom, bili su u tri grupe, sa lisicama na rukama, i dodatno vezani međusobno lancima. U vozilu su bile dve klupe. Sa jedne strane sedeli su osuđenici, a sa druge mi čuvari. Niko nam nije rekao gde idemo, niti smo mi smeli to da pitamo. Sve vreme u vozilu je bila tišina…

 

– Vozili smo se dvadeset minuta. Prošli smo Ulicom kneza Miloša zatim pored Hajd parka, a potom smo prošli kroz kapiju Belog dvora. Vozila su prošla nekih 100-200 metara stigli smo do prokrčene površine od jednog ara, osvetljene reflektorima. Na sredini su bile tri sveže iskopane rake, veoma duboke, ali uske. Na tom proširenju zatekli smo 10 do 15 oficira OZNA, prepoznao sam javnog tužioca Miloša Minića. Bio je tu lekar i fotograf, ali ne i pukovnik Mihajlo Đorđević, predsednik suda. Kasnije su govorili da nije hteo da dođe, a neki su tvrdili da se te večeri razboleo.

ĐENERAL DRAŽA DOBIO ULICU U PRVOJ PRESTONICI SRBIJE: Da li je vreme da ČIČA dobije svoje BULEVARE i u Beogradu?

Dražu i ostale predali smo oficirima, koji su ih postavili iznad raka. Vladala je grobna tišina, a nama su potom naredili da se vratimo, da je naš deo zadatka izvršen. Međutim, vojnici koji su upravljali vozilima, pravili su se nevešti, prilikom okretanja, pravdajući se malom površinom za manipulisanje. Hteli smo da vidimo sta će se dogoditi. Kroz prozorčić “marice” video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih. Čuo sam škljocanje oružja, a potom komandu “Puni, nišani, pali!” Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska. Nisam video ko je pucao, niti bilo kakvu vojnu jedinicu. Verovatno su je sklonili, kada smo mi došli. Draža i ostali streljani sahranjeni su u te tri rake, 200 metara od Belog dvora. Pri povratku svi smo ćutali, a nismo ni smeli da komentarišemo ono što smo videli. Jednostvno doveli smo ih i predali odboru za egzekuciju.

Scroll to top