BEOGRAD - Dvoje starije dece daje mi volju, ali Ognjen, moja duša... Ne znam kako ću da živim bez njega, priča Sabina I. (32), majka četvorogodišnjeg Ognjena, dečaka iz Borče koji je stradao kad je olujni vetar oborio drvo na njega.

Sabina kaže da su se i tog kobnog 17. septembra, kao i svakog drugog dana, njena deca igrala sa drugarima iz okolnih zgrada u betonskoj "kockici" u Ulici braće Rajt u Borči.

- Vetar je počeo jače da duva i znala sam da je to neko upozorenje, da se sprema nešto loše. Nama su vrata uvek otvorena jer nemamo prozore i ako zatvorimo pogušićemo se. Izašla sam da ih potražim i videla Ogišu kako se drži za ruke sa bratom i sestrom i dolaze ka meni. U tom trenutku, drvo se obrušilo. Nije samo Ognjen bio tu. Jednom malom su ogrebana cela leđa, još dece koja su krenula na ovu stranu su povređena... - priča potreseno Sabina, dočekujući sa starijim sinom Igorom (13), ćerkom Ivanom (15) i majkom Jaldezom rođake i komšije.

Dečak je odmah sa teškim povredama glave prevezen u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj, gde su se lekari 11 dana borili za njegov život.

 

Sabina je posećivala sina u bolnici više puta dnevno. U tim trenucima je, kaže, znala da Ognjen oseća da je njegova mama tu, da mu znači svaki dolazak. Informacije o njegovom stanju su se smenjivale, sve do pre nekoliko dana, kada se probudila nada.

- Puls mu je skočio pre tri-četiri dana, i onda smo se svi poradovali. Nadu i veru svi u porodici nismo gubili do poslednjeg trenutka - priča dečakova majka.

Na stolu u skromnom domu kraj slike dečaka zapaljena je sveća.

- Dvoje starije dece daju mi volju i nadu, ali ono najmanje i najslađe, moja duša, moje oko buljavo najlepše na svetu... Ne znam kako ću da živim bez njega. Verovala sam i nadala se da će se izboriti. Kad nisam bila u bolnici, u crkvama sam palila sveće za zdravlje. Sad me svaki sveštenik zna - priča neutešna majka.

Iako zauvek sa tugom u srcu, Ognjena će se sećati po smehu, igri i manirima.

- Iako ovde nismo imali Bog zna kakve uslove i novca, sa Ogišom je uvek bilo i igre, i druženja u parkiću, i šetnje. Deci sam ni iz čega pravila i lepu predstavu i igru. Bio je jako pozitivno, inteligentno dete. Stalno bi nešto pričao, pitao. Komšinicama je pomagao, otvarao vrata zgrade, pomagao sa kesama, ugledao se na starijeg brata. Stalno se smejao, voleo je da se igra napolju i vozi bicikl. Nedavno smo mu, 21. jula, rođendan lepo proslavili svi tu ispred - priča Sabina.

 

Grane drveta koje su pale na dete bile su, kaže, odavno suve i toliko duge da su "pravile hladovinu" i na trotoaru i pešačkom prelazu.

- Čim su čuli za nesreću, iz Zelenila su došli i skratili pola. Da moje dete pogine na trotoaru, to stvarno nije pravedno! Ali očigledno je bila viša sila i ja tu ne mogu ništa - zaključuje Sabina.

Dečak je  sahranjen danas u 15 sati na groblju Zbeg. Sabina se zahvalila se opštini Palilula, ističući da kao samohrana, a nezaposlena majka, i bez socijalne pomoći ili dečjeg dodatka, ne bi znala kako sve da plati.

- Živimo u lošim uslovima, samo sa vodom, bez struje. Hvala predsedniku opštine, stvarno su se angažovali. Ko zna kako bih se snašla...- kaže Sabina.

- Ognjena smo krstili u bolnici. Nisu mogli da puste ni kuma da ga poljubi u ručicu, da mu čestita. A i ja sam baš tako danima i ulazila, samo na sekund, da ljubim moju malu ručicu... Svaki trenutak sa njim dok je bio u bolnici bio mi je bitan. Ostadoh željna svog deteta - kaže Sabina.

Scroll to top