Ispovest poslednjeg živog svedoka i učesnika čuvene bitke na Sutjesci Vasilija Kraljevića (98). Viknuo je "Ajd', napred, drugovi!" i u tom trenutku ga je pogodio mitraljez.

Sava Kovačević se podigao, viknuo "Ajd', napred, drugovi!" i u tom trenutku ga je pogodio mitraljez. Pao je mrtav na deset metara od mene.

Ovako, za "Novosti", priča Vasilije Kraljević (98), poslednji živi svedok i učesnik čuvene Bitke na Sutjesci. Penziju je dočekao kao pukovnik, nosilac Partizanske spomenice.

 

Ponosan, hrabar i častan, zaslužio je duboku starost. Danas, mirne dane provodi u predgrađu Beograda u jednom domu. Rado je prihvatio da razgovara za "Novosti", prebirajući po pamćenju i oživljavajući stare scene, na trenutak preteške da ih pretvori u reči.

- Moj bataljon je bio prethodnica, Drugi bataljon Pete crnogorske brigade, čiji komandant je bio Sava Kovačević - priseća se Kraljević, odmotavajući uspomene sloj po sloj. - Nemci su se ukopali, svaki grm koristili kao masku. Podigli vatru, na svakom koraku nas je čekala. Nisi mogao ništa.

Sava je poginuo pored njega, kao i većina saboraca. Oni preživeli pokušali su da se povuku... I krenuli ka Sutjesci.

Nemci su stizali sa svih strana, ali Kraljević i njegovi drugovi su poznavali svaku jarugu i kamen pod nogama. Danima su lutali do ponovnog susreta.

- Neki Pop iz Vrhovnog štaba bio je tu - priča Vasilije. - Čim sam došao, rekao je: "Uzmi pet ljudi, otvori nam put, oteraj Nemce". Naredio mi je da uzmem još nekoliko boraca i da se probijemo ka Zelengori.

Na trenutak zastaje. Sećanje Vasilija Kraljevića bogata je riznica, vredna tri života. Lice su mu premrežile bore, ali njegov osmeh, držanje i način na koji se izražava pokazuju o kakvom čoveku je reč. Polako nastavlja da ređa scene probijanja nemačkog obruča...

- Bili smo bosi. Nemaš opanaka, nemaš ništa - zadrhtao je glas Vasiliju. - Izbili smo na brdo gde su Nemci držali obezbeđenje. Nije ih bilo mnogo i oterali smo ih. Mi smo onda išli napred... Međutim, posle 200 metara čekala nas je druga grupa Nemaca u zasedi. Udarili smo u njih, ušančene, kao u zid. Provukli smo se... Ja sam bio zadnji koji se probijao.

Neprijatelji su bili ispred njih, mnogo jači. Odlučili su da krenu nazad. Ka Nikšiću. Svugde planina, rupe, brda.

 

- Zauzeli su Vojnik, Čemerno, prostore povezane sa Crnom Gorom. Nemci su sve to držali kao svoje. Nije bilo smisla... A da li je trebalo da mi krenemo napred ili ne to je sada druga stvar - prelazi senka, jedva vidljiva, preko lica Vasiliju dok o ovome govori.

Gladni i umorni, uspeli su ipak da prođu.

- Došli smo do nekog sela. Jedva živi. Zatražili smo kod jednog seljaka malo vode, hrane. Nisu hteli da nam daju. Jednostavno su nas oterali - tom uspomenom pukovnik polako zatvara jedno poglavlje, a mi saznajemo i to da je iz ovog sela svako od njih otišao na svoju stranu, a on uspeo da, preko Korita, stigne u rodne Crkvice.

To ga vraća još dalje u prošlost, kada je prvi put uzeo oružje - za ustanak 13. jula. Dočekao ga je upravo u rodnoj kući, u Crkvicama, kod Nikšića.

Tokom bitke poginulo više od 7.000 boraca / Kraljević iz mlađih dana

- Pušku sam dobio kad sam došao kući iz Aranđelovca, gde sam dobio prvi posao i radio kao geometar. Tamo me je čekala. Đed i stričevi, svi su bili u ustanku - slika rečima Kraljević svoj ratni početak. - Ja sam dobio prvi zadatak kao član partije, omladinac, da organizujem u svom selu okupljanje.

U prvom napadu na Italijane, mi smo zauzeli Planu, u Hercegovini. Bio sam među prvima, išao sam 50 metara ispred svih. Hteo sam da budem primer... Skoro cela Hercegovina je oslobođena, ali posle su se vratili i opet je zauzeli, a nas su oterali - kaže Kraljević.

Od prvih seljačkih jedinica, preko Pete crnogorske u vihoru rata do Osme crnogorske brigade, gde je bio zamenik političkog komesara Prvog bataljona. Od crnogorskih brda do oslobađanja Slovenije. Ratnu biografiju detaljno je popunio dugim borbama u svojim dvadesetim godinama. Vrhunac je ispisan na ulicama Beograda, u čijem oslobađanju je učestvovao u oktobru 1944. godine.

Velika ljubav - Suprugu Veliku upoznao je tokom rata. Bila je bolničarka. Upoznali su se, zaljubili, a borbena stihija ih je odmah razdvojila. Obećao joj je da će doći po nju kada se završi rat. Tako je i bilo. Dobili su četiri ćerke i provodili život zajedno, sve do prošle godine, kada je Velika preminula.

Naš razgovor nakratko prekidaju njegovi prijatelji iz doma:

- Veliki gospodin je Vasilije, veliki.

Iako slabije čuje, govori vojnički jasno. Vraćanje u prošlost ga je umorilo, ali svestan je koliko je značajno svedočanstvo čoveka njegovog kova.

- Moram da se setim svega. Morate znati. A nije lako pričati.

Najveća vojna operacija

BORBE u okviru Bitke na Sutjesci su trajale od 15. maja do 15. juna 1943. Do tada, to je bila najveća vojna operacija na prostoru Jugoslavije. Postala je simbol požrtvovanja i hrabrosti, s obzirom na to kroz kakva iskušenja su borci prolazili na izuzetno teškom terenu. Poginulo je njih više od sedam hiljada.

Peta proleterska crnogorska brigada se borila protiv snaga 7. SS divizije "Princ Eugen". Brigada je, u sastavu Treće udarne divizije, 13. juna prešla Sutjesku i pokušala da probije neprijateljev obruč. U sudaru s jačim snagama, bila je razbijena, kada je i Sava Kovačević poginuo. Uz velike gubitke,Treća divizija se ipak probila u dolini Sutjeske i uskoro se priključila ostalim jedinicama na Zelengori.

Oslobadjenje Beograda

Vest da brigada ulazi u sastav Prve proleterske divizije oduševila je naše borce. U takvom raspoloženju smo stigli pred Beograd. Brzo smo zauzeli Dedinje i dvor, u kojem nam je komandant brigade Savo Mašković izdao zapovest za napad. Već 14. oktobra 1944. pred ponoć smo se sjurili ka stadionu "Jugoslavija"... Beograd smo oslobodili 20. oktobra, a puškomitraljezac Miladin Petrović, iz Četvrtog bataljona naše brigade, imao je čast da prvi istakne jugoslovensku trobojku sa petokrakom na vrh Palate "Albanija". Tada sam se rastao od ratnih drugova... - deo je Vasilijevog sećanja objavljenog u listu "Front", početkom osamdesetih godina.

(BalkansPress / Novosti.rs)

Scroll to top