Životna priča slavnog jugoslovenskog harmonikaša jedna je od retkih koje zaista opravdavaju onu "preko trnja do zvezda".

U njegovom slučaju, od klupe na parku ispred Skupštine, do čoveka čijoj su se harmonici divili i najveći umetnici. 

 

Ako je neko u samom vrhu u svom poslu onda je to srpski harmonikaš Mirko Kodić. Harmonika je za njega ljubav, prva i najveća, a imao je tu sreću da to prepoznaju pravi ljudi, u pravo vreme.

*Foto: Printscren

*U svakom intervjuu koji ste dali isticali ste ko je zaslužan za vaše početke i uvek ste pominjali ime Šabana Šaulića, ali vas su ljudi slušali i cenili i pre toga. Zašto mislite da je to vaš veliki pocetak svega?

- Prvo ću reći kako sam stigao do Šabana Šaulića. Pre svega je zaslužan gospodin Bog, onda moj otac koji se bavio muzikom. Onda moj majstor Vitomir Životić, onda je zaslužan Boki Milošević koji me je primio u RTV Beograd. Bilo je jako teško tada pored Branimira Đokića i Ljubiše Pavkovića, onda Tihomir Paunović naš čuveni fluraš.... A, ko je zaslužan.... Ja sam puno radio na sebi. Ja sam vežbao po 10, 12 sati dnevno. Jednostavno, zaslužna je volja moja. Snimio sam prvu ploču sa 16. godina otišao u vojsku, i Šaban je čuo da postoji neki dečko suv, visok, mršav koji štrašno svira harmoniku. Stigao mi je telegram na salu da se javim hitno u Šumatovac, preko puta Radio Beograda, u potpisu Šaban Šaulić.

 

*Kako je izgledao put od malog dečaka iz okoline Svilajnca, do čoveka kojeg su svi slušali sa velikim poštovanjem?

- To je najteže pitanje. Težak. Došao sam u Beograd... Sećam se, moja majka je bila poljoprivrednik, otac je radio, svirao po Novom Sadu, nije bilo puno para. Majka mi je dala neku kiflu i još nešto što je bilo u kući, nešto para... Sećam se, prvu noć sam spavao na klupi u Beogradu. I to baš u parku gde je Skupština. Bilo je mnogo klupa, ali ne znam kako sam izabrao da tu spavam. Ona sam otišao u KUD "Đoka Pavlović" i tamo sam počeo da sviram. Dok sam spavao u pošti nisam imao za hranu, tu sam se hranio sa poštarima nekoliko meseci, ali sam upoznao neke jako bitne ljude u mojoj karijeri, za tih nekoliko meseci. Bio sam po njihovom mišljenju, veliki talenat. Oni su me na neki način zgrabili, hteli da mi pomognu. A ja sam njima značio puno, jer sam svirao novi melos u nardonoj muzici. Nešto novo, kao danas u fudbalu imate puno fudbalera, ali jedan je Mesi, Ronaldo... Ja sam tako našao jednu putanju... I tako...

*Foto: Printscreen

*Od spavanja na klupi do zvezda je bila vaša realnost. Ko su ti ljudi koji su vas, kako kažete, zgrabili i pomogli vam da nađete svoje mesto?

- Boki Milošević. Čim me je čuo rekao je: "Mali, šta ti radiš?" Rekoh: "Ništa". "A gde sviraš?" - Nigde. Ja bio dete... "Pa šta radiš?" - Pa vežbam. "Koliko vežbaš?" - Deset, dvanest sati... "Šta radiš prekosutra?" - Ništa, vežbam. "Prekosutra da budeŠ na probi orkestra RTV Beograd, a uveče snimaš televizijsku emisiju."

Ta emisija je bila pred dnevnik. Tada su postojale samo TV Beograd, drugi program i treći. Nijedna televizija nije postojala. Tada me je cela Jugoslavija gledala. Ja sam svirao 15 minuta sa orkestrom, na čelu sa Bokijem Miloševićem. Ja sam mu celog života zahvalan. A, ako me pitaš ko mi je idol... U svemu tome mi je bio pokojni Jovica Petrović šef narodnog orkestra RTV Sarajevo. Od njega sam puno caka krao, nešto je bilo od mog majstora, a nešto sam ja izmislio iz moje glave. A ona je nastao taj čuveni melos. 

*Foto: Damir Dervišagić / Printscreen / Youtube

*Šta je ono što se ne zna o Cecinim počecima?

- Pa, ima puno toga... Da ispričam ja? Pa, recimo, da je Ceca rasla u siromašnoj porodici. Majka joj je bila učiteljica, otac joj je isto u školi radio. Nisu imali, bili su siromašni. Svi smo pomagali na neki način da Ceca bude to što je danas. Takav sam bio i ja. Ja sam odelo pozajmio od mog jednog starijeg brata za tu prvu emisiju sa Bokijem Miloševićem. Pomagali smo se, takvo je vreme bilo. Danas kad bi nekom tražio sako za emisiju, on bi rekao "vidi ovaj, slepac, nemaš pare da kupiš sako!". Sećam se, Ceca tada dolazi sa tatom, on mi donosi flašu rakije i kafu. To je za mene bilo ko da mi je doneo auto na poklon. Jer, to je poštovanje. Tada se nije gledalo u finansije. Ja Ceci nisam naplatio ni za prvu, ni za drugu ploču. Ni za jednu. Nikad u životu. Sve pesme što smo joj radili, izdavanje ploča i kaseta niko nije naplatio od porodice Veličković. Sve smo to uradili jer je ona zaslužila onim glasićem njenim, što je posle dokazala i postala to što jeste.

*Na koju pesmu, koju ste uradili za nju, ste najponosniji?

- "Cvetak zanovetak" je njena lična karta. Pa, "Ludo srce, šta ti je" i "Lepotan". U "Lepotanu" sam radio jako lep uvod, kako mi kažemo, foršpil, koji je i dan danas jako aktuelan. Aktuelna je pesma uopšte, i ona je dan danas peva. Onda sam ponosan i što sam bio specijalni gost na njenoj svadbi.

 

*Desilo se to da ste Cecu stvorili, ali se desilo i to da, pre nego što je ona upoznala Željka Ražnatovića, vi njega vrlo dobro znali. Noći ste provodili u tadašnjem klubu hotela Interkontinental. Kako su izgledali ti dani pre nego što su se oni upoznali? U taj klub su dolazili mnogi bitni ljudi cele Jugoslavije?

- U tom klubu smo imali pločice na zidu. Ovde piše Mirko Kodić, Šaban Šaulić, Zdravko Čolić, Davor Popović, Oliver Dragojević, Oliver Mandić, Željko Ražnatović, onda razni glumci, i tako. Pili smo viski, najbolji, "Perinjon", imali lepe žene oko sebe... Imalo se dosta para. Ne samo mi na estradi, imali su svi. Tada su ljudi imali po 3.000 maraka platu, tako da smo imali i mi. Nismo imali razloga da idemo po inostranstvu da pravimo koncerte. Nama je bila dovoljna jedna turneja da obiđemo Ljubljanu, Split, Sarajevo, Mostar, Banja Luku, Podgoricu, Skoplje, Niš, Novi Sad. To su bile turneje od po 25 dana, na svakom koncertu je bilo od deset do šezdeset hiljada gledalaca. I onda dođemo sa turneje i svi odemo u "Dugu". Kada završimo to idemo na kocku. Tu je, normalno, bio Željko, da nas vodi. On je bio glavni, on je bio naš vođa. On je bio dobar momak, ja ne ulazim u njegov biznis čime se on bavio, niti sam ikada ulazio, ali u privatnom životu on je bio moj prijatelj. Imao sam tu sreću da mu sviram i na svadbi.

*Foto: Epa

*Zašto vas je toliko voleo?

- Možda zato što sam ja njega voleo. Mislim da je video u meni čoveka, možda je voleo zvuk moje harmonike... Možda je slušao zvuk moje harmonike i mislio da sam takav čovek... Ako je tako mislio, nije se prevario.

*Sve te silne noći koje ste proveli u tom klubu... Šta se sve dešavalo?

- Dešavalo se upoznavanje sa raznim ljudima iz drugih gradova tadašnje Jugoslavije, sportistima... Tada nisu postojale starlete da se razumemo. Aktuelne pevačice, glumice su dolazile, političari... Krem Jugoslavije! Andrija Beneš, Ante Josipović, Aca Ruševski. Dolazili su bokseri sa Kosova, mi smo se družili sa njima.

Moj prijatelj je i dan danas Azis Aliku. Izađemo iz "Duge" u 8-9 sati i pravo u pekaru, ako nismo otišli u kazino ili u krevet. On je bio jednostavan momak. On je imao prijatelje širom Jugoslavije. Da li su to muslimani, Hrvati... On je bio jednostavan momak do zadnjeg dana njegovog života.

*Možete li da se setite koliko ste novca najviše dobili?

- Pa najviše što znam, za jednu pesmu, bilo je po 10.000-15.000 maraka. Mi to delimo svi... Ali, ako mene pitaš koliko sam sam dobio kao jedinka... Bilo je tu 20.000-30.000 hiljada maraka. Ali, toga više nema.

*Foto: Printscreen

*Onda je došlo do upoznavanja dvoje vaših prijatelja i do svadbe veka. Sa svadbe, postoji jedan snimak koji je jako gledan, i to je jedini snimak sa te svadbe na kojem se vidite vi, Ceca i Arkan, a na kom vi svirate "Vranjanku" dok vam Ceca drži mikrofon, a Arkan sluša i ne pomera se. Kažu da je vrlo pažljivo slušao svaku vašu notu?

- Tom prilikom, sećam se, stavio mi je na harmoniku 200.000 šilinga. Dve one ne presavijene po 100.000. I, kako sam ja svirao pukla je ona veza, a deca su jurila i skupljala... Mislim, haos opšti. Zašto? Zato što me je poštovao, voleo da me sluša, voleo je mene da gleda, voleo je sa mnom da priča, kao što sam ja voleo sa njim. Voleo je mene kao ličnost, kao kompletnu osobu, kao harmonikaša, kao čoveka. Ne znam, uživao je u mom izvođenju... Ja ništa to nisam radio da bih folirao nekim mojim gestovima i trikovima na harmonici.

 

To sam ja. To izlazi iz moje duše, ja i dan danas tako sviram. Ja ne znam da foliram. Ja kad vidim da mi treba odmor, ja spuštam harmoniku, i uzimam sebi pola sata odmora. Niko meni ne kaže "Mirko, zašto drugi sviraju?" Svi oni razumeju. Ja više energije potrošim za pola sata, nego moje kolege za dva dana. Možda ta moja energija ga je privukla, koliko imam energije u svemu tome, koliko ja dajem energije toj umetnosti, toj numeri, koliko ja posvećujem pažnju. Ne mislim samo na njega, na svakog. To su odnosi duše, nisam ja baš spretan u tome da objasnim. Ja ti dajem dušu, i ti meni... I dan danas tu svadbu nazivaju svadbom veka.

(BalkansPress / Telegraf.rs)

Scroll to top