Ljubav, koja ne poznaje granice, stege i pravila, pre 27 godina je iz rodnog Pančeva, tada mlađanu Mariju, dovela na Kosovo ravno, u selo Grace kod Vučitrna. Manjina, kako je zbog crnogorskog porekla prozvaše u selu, oseti da upravo ovde pripada i da će tu sviti svoje porodično gnezdo. Marija ni u najcrnjim mislima nije mogla da nasluti da će doći dan kada će baš ona, svojim i životom dece, koju je izrađala u braku sa Radovanom Petrovićem, braniti gnezdo od albanskih komšija.

Bilo je čak devet pokušaja od strane ekstremista da se porodično gnezdo Petrovića uništi, a oni nateraju da napuste svoje ognjište. Jedne godine im je spaljeno seno i čitava letina od četiri hiljada bala deteline, koju su s mukom sakupljali sa svojih livada. Petrovići žive od svoje zemlje koju obrađuju ili tuđe koju uzimaju pod zakup. Glava porodice, Radovan, prima minimalac iz EPS-a, dok stariji sin Miloš, koji je oženjen i ima ćerkicu, radi pri manastiru Gračanica. Svi žive pod jednim krovom.

Koliko je zemlja važna ova porodica odvajkada odlično zna, jer je naviknuta da od nje živi. Oni, ne samo što zemlju obrađuju, već je i kupuju.

„Dok svi oko nas prodaju, mi zemlju kupujemo, ne bi li se nekako odbranili da nas Albanci potpuno ne okruže“.

Ne libi se Marija i da otvoreno iznese da su Srbi sami krivi za mnoge stvari zbog kojih sada pate.

 

„Trebalo je ranije nešto da se preduzme, da se prodaja zaustavi. Kad je naš prvi komšija Srbin prodavao kuću, mi smo ga zvali ovde, moj pokojni svekar ga je predamnom pitao koliko traži da mu kupimo kuću i plac. Dao nam je cenu od 70 hiljada evra“, nastavlja priču Marija, a potom duboko uzdahnu, spusti pogled i dlan desne ruke poče da povlači preko stola, kao da njime sklanja, samo njenom oku vidljive mrvice.

„Sutradan smo već videli podignutu albansku zastavu na komšijinoj kući.

„ Dobar dan komšija, nastavlja priču Manjina, koliko si platio za ovu kuću?- pitam ja. On kaže, 24 hiljade evra. Šta drugo da ti pričam“, kroz polušapat govori žena pa sleže ramenima, onako, kao kad čovek priznaje da je u bezizlazu. Onda najednom podiže glavu i već drugačijim, življim tonom, više kroz šalu, nastavlja razgovor:

„,Ali, ovaj moj čovek i ja kupujemo srpsku zemlju, skoro su nam se zbog toga smejali, neku tamo u katastru u opštini Vučitrn jer ne prođe mnogo, a eto ti mene i muža kod njih sa papirima da prenosimo zemlju na sebe“.

Za ovih 19 godina u okupaciji, Manjini je, kako kaže, prešlo preko glave više nego nekome za čitav životni vek.

„17. marta smo preživeli pakao. Tada mi je naočigled dece na kućnom pragu svekar bio ranjen“, priča Marija i rukom pokazuje mesto gde je zatekla svekra kako leži u lokvi krvi. Ko je pucao na Marijinog svekra, koji se pre nekoliko godina upokojio, nikada nije utvrđeno.

„Nije prošlo mesec dana zapalili su nam seno i slamu oko kuće. Palili su nam i krov na kući, ali nisu nas naterali da odstupimo sa kućnog praga“ ističe ponosno Manjina.

Odluku da nema odlaska sa ognjišta nije promenila ni kada joj je nepoznati Albanac nožem nasrnuo na sina, koji je tada imao 17 godina. Sada joj suze naviru na oči dok se toga priseća, tada nije bila „srca udovička“, već muž – žena.

„Poslala sam Miljana da odveže kravu koja se napasala iza kuće, a Albanac ga je uhvatio i stavio mu nož ispod grla. Prišla sam i molila ga i kumila da mi pusti dete, a kravu da uzme. On je rekao da neće kravu, već da hoće dete da mi zakolje“, priča Manjina a u očima joj tinja bes i prkos kao da nam priča o događaju koji se juče zbio.

 

„Noge su mi klecale od straha, ali nisam dala da me primeti, stegla sam srce i rekla:

„Kolji, ja ću još da rodim!“

Albanac koji je i dalje držao nož pod grlom uplašenog sedamnaestogodišnjaka tada se trže, gurnu dečaka na zemlju i reče na albanskom:

„Gruje, ti je krejt budolla! (Ženo, ti si potpuno luda!) Pustio mi je sina, a ja sam posle toga rodila još dva ćerke, nastavlja priču Manjina, dok se u njenom glasu mogao osetiti i ponos i prkos.

„Znao je on da se ja ne šalim, nastavlja istim tonom, znao je on da sam ja Crnogorka i da ću roditi ko će da sveti!“

Samo jedan deo pakla kroz koji je prošla porodica Petrović iz Graca kod Vučitrna opisani su u knjizi „Suze Kosmeta“, koje je, tada malena Ana, ispričala u pero novinarki Večernjih Novosti. Ana se sada udala, živi u Brnjaku kod Zubinog Potoka i sa svojim suprugom Njegošem Milisavljevićem očekuje prinovu. Najmlađa Anastasija ima sedam godina i ide u prvi razred. Dok se umiljato kao i svako „sugare“ privija majci uz skut, priča nam da ih je u razredu samo dvoje učenika.

„Volela bih da nas ima više, ali dobro je i ovako, igramo se svi zajedno u školskom dvorištu“, govori devojčica kojoj je sudbina odredila da na svet dođe nemilim slučajem. Tu priču nam otrkiva Manjina tek pošto se Anastasija odvojila od nje.

„Ja sam nju rodila u osmom mesecu trudnoće, dobila sam batine od jednog Albanca, jedva smo i dete i ja živu glavu izvukle“.

I nije ovde kraj nedaćama koje je ova porodica preživela od albanskih ekstremista. Kada su Marija i Radovan ženili mlađeg sina Miljana, po snašu su krenuli u Gračanicu. Nekoliko automobila sa beogradskim tablicama su po povratku zaustavljeni u Prištini, kod kružnog toka. U jednom od automobila je bio i mladoženja koji je odlučio da i žitelji grada treba da vide i znaju da se on ženi, te kako to srpski običaj nalaže razvio je srpsku trobojku.

„Mi smo sa snašom već stigli kod kuće i čekamo da stigne i mladoženja pa da obavimo običaje naše, da snaša baci sito na krov od kuće i da zaigramo i zapevamo“, priča nam Marija, sada, kada se sve srećno završilo kroz smeh.

 

Uto utrča prvi komšija Albanac u dvorište i javi da su i mladoženja i ostatak svatova privedeni u policijsku stanicu u Prištini.

„ I Boga mi tadan nam je taj komšija mnogo pomogao, tada smo svi platili po 40 evra za svakog privedenog svata da bi ih kosovska policija pustila, priseća se Marija. Taman kad je mladoženja sa ostatkom svatova stigao kući, te poče veselje i kolo da se igra u avliji, dogodilo se ono što niko nije očekivao. Radovan, srećan što mu je snaja došla u kuću, izvadi pušku i opali iz nje.

U trenutku su se u dvorištu stvorili i specijalci i Rosu policija i kosovska policija. Dok jedni privode domaćina, drugi traže čaure od ispaljenih metaka, muzika stala, svatovi ćute.

Manjina tada izlazi na sred avlije i glasno uzviknu:

„ Policija neka radi svoj posao. Gosti, veselte se, muzika, sviraj: Srpska se truba s Kosova čuje!“, priča kroz smeh Marija i priseća se da je muž tu noći proveo u pritvoru u Prištini, ali da svadba nije prekinuta.

„Pevali smo, pili i veselili se do zore, nisam dala gostima da odu, niti da se veselje pokvari“, priča Marija.

Sada, dvadesetu godinu od rata, Marija kaže da više ne može da prepozna ni ljude iz sela, niti je selo ono što je nekada bilo. Kaže da su mnogi otišli, neki u potrazi za poslom, neki jer nisu mogli da izdrže život u okruženju i pod stalnim strahom.

„Teško da će se ovim selom više zaoriti smeh i dečja graja kao nekad, pola Graca je prodato, čemu da se nadamo bez mladih“, govori Manjina, a na kraju ipak dodaje:

„Muž i ja ne mislimo odavde da idemo, iako smo živce izgubili i nemamo snage da se borimo ni sa njihovima ni sa našima. Decu da sklonim odavde hoću i moram, jer kakvu oni budućnost mogu da imaju tu“, priznaje na kraju.

Ispraća nas, zatvara kapiju za nama i na rastanku govori:

„Ajde, pa kad vas put nanese svratite i zapamtite, dok je živa Manjina ne može joj ništa većina, ali ne popuštaju ni manjina a ni većina, pa videćemo dokle ćemo tako“…

Scroll to top