Naš put je težak, pun trnja, kamenja i korova, ali ipak najviše – ljudske gluposti. Svaki dan se borim s neznanjem, predrasudama i osuđujućim pogledima.

Da, ja sam mama tog prelepog „razmaženog“ dečaka, koji se često na javnom mestu ponaša „nedolično“: baca se po podu, vrišti, razbacuje stvari oko sebe, udara svoju mamu i čupa je za kosu, grize.

Svaki put tim neželjenim „scenama“ dobijemo publiku, koja nam posveti veliku pažnju, sve oči budu uprte prema nama. Iza tih osuđivačkih pogleda vrlo često čujem komentare toliko tiho upućene da ih čujem kao da mi glasno šapuću na uho: „Vidi kako joj je to dete samo nevaspitano“, „Vidi tog derišta“, „Bože me sačuvaj takvog deteta“ i sl. U takvim situacijama ostajem smirena, ponekada ignorišem njegovo ponašanje, tako da ne udovoljavam većini, ne histeriziram, ne paničim, u očima okupljene gomile postajem „bezobzirna i bezosećajna mama“.

 

Bole me zgroženi pogledi neupućene okoline koja mog divnog sina smatra nemogućim i razmaženim, a on je sve samo ne to. Moj sin ima autizam.

Naša publika to ne vidi. Vrlo često to prećutim jer ako kažem reč autizam, publika se razbeži brzinom kao da ste zapretili: „Imam tempiranu bombu!“.

Moj sin ne govori. On nije u stanju izraziti svoje želje i potrebe na način kao druga deca, ali to ne znači da ih nema. Frustriran je jer mu je možda vruće, žedan je ili se boji nečega. To ni sama nikada ne znam. On je dete kao i sva druga deca, ali se njegov način komuniciranje razlikuje od ostalih.
Ima potrebu da se igra  s drugom decom, radi u u njihovu društvu isto što i oni, iako je u većini tih stvari nespretniji od njih, ali zato je u mnogim drugima–puno bolji.On nije bolestan niti manje vredan, on je samo „drugačiji“, a biti drugačiji ne znači ništa osim upravo to – da ste drugačiji.

 

Velika je lepota u svakoj različitosti i baš nas to čini posebnima.
Moj sin se ne razume u skupe igračke, njemu ništa ne znači hoćete li mu pokloniti nešto što košta čitavo bogatstvo ili jedan mali autić jer on stvari meri po vlastitoj lepoti, a ne tržišnoj vrednosti.

Najiskrenije je dete koje ćete ikada sresti jer ne razumije skrivene namere, zagrliće vas najtoplijim zagrljajem čak i ako vas uopšte ne poznaje.

On zna satima samo da gleda kroz prozor. Satima se može diviti krošnjama koje se njišu na vetru, posmatrati oblake, ptice , rakete, avione, mnoge prelepe detalje koje mnogi od nas odavno više nisu u stanju zametiti.

Smeje  se kad počine da pada kiša, voli ležati na travi: ne boji se mrava, paukova i ostalih insekata već ih rado drži u ruci jer ne zna što je strah. Tako slobodno može uživati u tome.
Primeti svaku životinju u svom okruženju, priđe svakom psu ili konju i ostvari s njima neki neopisivi kontakt koji ni ja ne mogu dokučiti. Tu vezu ne znaju objasniti ni najveći umovi današnjice, ali ona postoji i ja često svjedočim tom čudu.

 

On je jedno savršeno biće, lako ostvaruje komunikaciju s prirodom i sa svim živim bićima oko sebe iako ne posjeduje ono što ljudi smatraju osnovnim sredstvom komunikacije a to je–GOVOR.

Ja volim svog sina bezuslovno baš takva kakav je, samo je moje majčinstvo puno teže od vašeg i ja imam strahove za koje mnoge majke niti ne sanjaju da postoje.

Naš put je težak , pun trnja, kamenja i korova, ali ipak najviše–ljudske gluposti.

Svaki dan se borim s neznanjem, predrasudama i osuđujućim pogledima.
Zato molim sve koji sledeći put vide majku s detetom koje se baca na ulici: nemojte osuđivati već pogledajte dublje. Nije sve kako se čini!
Možda upravo ta „bezosećajna“ majka svaki dan vodi bitke o kojima vi ni ne sanjate. Uputite joj osmeh, ponudite pomoć ili jednostavno produžite dalje uz reči: „Sva deca to rade“.

Azra Ljaić Pekaz, mama predivnog autističnog dečaka.

(BalkansPress / Izvor: Zelena ucionica)

Scroll to top