KADA smo tog 10. aprila otišli na spavanje, ni slutili nismo da će nekoliko sati kasnije NATO bombe pasti na kuću u koju smo izbegli na početku rata i usmrtiti naše čedo. Našoj troipogodišnjoj Dragani kasetna bomba pala je direktno na glavu. Užas koji nas je snašao u tim trenucima zamenio je bol koji ne prolazi, i koji će nas pratiti sve dok dišemo.

Ovako se, teškom mukom, Slađana Dimić (53) priseća kobne noći u Starom Gracku, u kojoj je izgubila ćerku. Mezimicu. Uoči bombardovanja, Dimići su, kao i mnoge druge srpske porodice, izbegli iz okolnog Topličana. Kaže da je tog aprila na Kosmetu bilo strašno i da Srbi nisu znali da li da se čuvaju bombardovanja ili albanskih terorista. Zato su ona i suprug sa decom sklonili u Staro Gracko, srpskom mesto kod Lipljana, misleći da će se tu zaštititi.

 

-Bilo je oko jedan posle ponoći. Prva detonacija čula se odmah pored kuće. Preplašena deca počela su da plaču i vrište, a suprug Siniša je istrčao napolje da vidi šta se dešava. Pokušavala sam da smirim decu, grleći ih naizmenično, kada je druga detonacija pogodila našu kuću. Kasetna bomba probila je tavanicu i pala na krevet. Videla sam da je Draganina glava oblivena krvlju, dok su Bojana geleri pogodili u grudi. Draganu više nisam čula, a Bojan je uzvikivao da njemu i Tamari nije ništa - priseća se Slađana.

Iako i sam bio izranjavan, Siniša je Draganino obezglavljeno telo uzeo u naručje. Kaže da se puta do prištinske bolnice, do koje ih je pod kišom gelera prevezao komšija, više i ne seća. Ali sliku mrtve ćerke u naručju večno će pamtiti.

*Dragana Dimić

-U tim trenucima ja nisam znala da li je Dragana mrtva. Samo sam videla Sinišine ruke oblivene krvlju, i mislim da sam i ja ostala bez svesti - svedoči nesrećna žena, koja je za smrt deteta saznala u prištinskoj bolnici, gde su se jauci ranjenika od NATO bombi čuli na sve strane. - Sutradan sam se zbog dece vratila kući, gde sam nesreću pokušala da sakrijem od mališana, dok je Siniša mesecima bio u bolnici. Posle sedam dana preuzela sam Draganino telo iz kapele.

 

Siniša je imao nekoliko operacija i lekari su mu iz tela odstranili veći broj gelera. Onaj u mozgu nisu uspeli, tako da je ostao invalid. Od tada teško govori, ima česte bolove i napade epilepsije.

NATO projektili usmrtili su iste noći još četvoro meštana, a više njih teško ranili. Staro Gracko se od ove tragedije nije ni oporavilo, kada su jula 1999. albanski teroristi usmrtili četrnaestoro srpskih žetelaca i ovo mesto nadomak Lipljana ponovo zavili u crno. 

IMENA ŽRTAVA NA SPOMEN-PLOČI

Čuvši detonacije, supružnici Jevrosima i Boško Janković izašli su ispred svoje kuće. Ali tu su ih pokosili geleri. U smrt su otišli držeći se za ruke - pričaju meštani Starog Gracka prisećajući se žrtava i trauma koje su ostavile za sobom NATO bombe u noći između 10. i 11. aprila. Te noći stadali su i Radovan Odalović (39) i Milorad Stojisavljević (41), čija su imena, kao i imena ubijenih žetelaca, uklesana na spomen-ploči u centru sela.

(BalkansPress / Izvor: Novosti.rs)

Scroll to top