Zorana Matović je imala svega 15 godina kada je prvi put doživela napad panike. Nije znala šta se dešava, ali ubrzo se završio. Tri godine kasnije, usledio je još jedan, mnogo jači, nakon kog je jednom za svagda rešila da se zatvori u kuću. Ona je godinama patila od agorafobije, straha od otvorenog prostora, i gotovo da nema lekara kog nije posetila. Onda je otkrila da je najbolji lek od svih - ljubav.

Jedna od najgorih fobija, ona koja vam onemogućava da napustite stan, iznenada i naizgled bez razloga zadesila je mladu Beograđanku u najlepšim godinama života. Imala je 18 godina i spremala se da prvi put sa drugaricama krene na more, kada je doživela užasan napad. Lupanje srca, znojenje, gubljenje svesti, oduzimanje nogu i tremor - sve ju je ovo zadesilo dok je bila na ulici.

- Uletela sam u prvi autobus, nesvesna toga da će mi u njemu biti još gore. Jedva sam preživela dve stanice, izletela sam iz prevoza i autostopom otišla do kuće. Tih 100 metara od kola do moje zgrade je bio pravi horor. Nisam mogla da hodam, i hvatala sam se za svaku banderu. Nekako sam jedva stigla do stana, i tek kada sam zatvorila vrata iza sebe nastupio je pravi strah. Jer, čim sam ušla u kuću, svi simptomi su nestali. Uplašila sam se jer nisam znala šta mi se dešava - iskrena je Zorana.

U razgovoru za "24 sata" ova, danas nasmejana devojka koja živi na relaciji Srbija-Italija, priseća se bolnog preioda koji je provela zatvorena u stanu, sklupčana u ćošku. Boreći se s bolešću koju niko nije mogao da dijagnostikuje, i sa osudama društva koje joj nije verovalo. Sedam punih godina Zorana nije mogla da izađe iz stana, a da ne oseti napad panike.

 

- Tokom bombardovanja sam bila u Beogradu i, što je veoma zanimljivo, nisam imala napade panike. Genelarno je karakteristično za ljude koji imaju fobije da su u jako stresnim situacijama izuzetno pribrani, tako da sam ja bila ta koja je tešila prijateljice i roditelje. Ali, rat je prošao, i onda je nastupio najgori period - priseća se naša sagovornica.

Njena fobija u kombinaciji sa posttraumatskim stresom dovela je do toga da je u veoma kratkom periodu smršala 15 kilograma. Od jednog lekara do drugog, niko nije mogao da odredi šta joj je - sve dok je nisu uputili na psihologa. Dijagnostikovani su joj napadi panike sa agorafobijom, ali niko nije znao kako da joj pomogne. Kako kaže, imala je izuzetno loša iskustva za psihijatrima.

- U jednom trenutku je došlo do toga da su i meni i mojim roditeljima maltene uništili život, ne zbog toga što ne znaju da rade, već češće iz svoje sujete. Ipak, nisam prestajala da se borim, ali kada naletite na toliko zatvorenih vrata, ne možete a da ne izgubite želju. Srećom, meni je motiv stigao nenadano, i to u vidu ljubavne priče -  iskrena je Matović.

Pokušavajući da se izvuče i da pobedi samu sebe, Zorana je rešila da se prijavi na oglas za posao. Od malena se bavila plesom, i zainteresovao ju je jedan konkurs za instruktora. Skupila je hrabrosti, i otišla da pokuša. Tada je upoznala muškarca u kojeg se zaljubila i, iako danas više nisu zajedno, upravo on je dobrim delom zaslužan za njeno ozdravljenje.

 

- Zavolela sam ga bezuslovno, i to mi je dalo nadu da će i mene nekad neko, izuzev mojih roditelja, na taj način voleti. Kad me je prvi put pozvao da se vidimo, trebalo mi je 20 dana da mu odgovorim, jer sam se plašila. Dobila sam temperaturu od treme, ali sam ipak rekla "da". Čim sam izašla iz stana, poželela sam da se vratim, ali je mama zatvorila vrata za mnom. Pitao me je da li želm da idemo u kafić, ne večeru ili kod njega, a ja sam rekla da idemo kod njega jer nisam bila spreman da idem među ljude. Ko zna šta je on pomislio - kroz smeh se priseća Zorana.

Pokazalo se da dečko ima problem s intimnošću, zbog čega nisu mogli da imaju "savršenu" vezu. Ali je Zorani svejedno to dalo motiv da izađe iz kuće, da ode do prodavnice, na posao, pa čak i da izađe iz zemlje. Raskinuli su posle nekoliko godina, ali i dalje su dobri prijatelji. A Zorana je zahvaljujući njemu pronašla način da pomogne sama sebi, i drugima.

- Agorafobija je iza mene, u smislu da mogu bez problema da idem napolje, izlazim, putujem avionom i vodim normalan život. Ali, neke traume će zauvek ostati sa mnom, kao i sa svim ljudima koji su kroz to prošli. Danas radim sa drugim ljudima koji imaju probleme, i trudim se da kroz razgovor, ali i fizičku aktivnost koja je veoma bitna, pomognem. Moguće je pobediti fobiju, depresiju, paniku, samo je bitno da za početak izbacite iz okruženja negativne ljude koji vam ne veruju i pronađete način koji vama odgovara - zaključuje Zorana.

Scroll to top