Masovna grobnica na uzvišenju Šibovi kod Banjaluke u kojoj su kosti oko hiljadu zverski ubijenih vojnika, pripadnika crnogorskih četnika kojima je komandovao Pavle Đurišić, ali i žena, staraca i dece, samo je jedna od mnogih neotkrivenih – uverava istoričar dr Aleksandar Stamatović.

On navodi i da su crnogorske i bosansko-hercegovačke četnike tokom mučnog egzodusa, na putu ka Sloveniji sustizali i ubijali i ustaše i partizani.

– Krajem novembra 1944. godine Pavle Đurišić je na osnovu konsultacija sa Dražom Mihailovićem doneo odluku o pokretu četničkih trupa iz Crne Gore ka Bosni. Tako je 2. decembra izvršeno njihovo okupljanje iz južne i centralne Crne Gore u okolini Podgorice koje su brojale oko 7.000 boraca. Njima se priključilo i oko 3.000 žena, dece i staraca iz četničkih porodica, kaže Stamatović. – Pridružio se i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac sa 56 sveštenika i monaha. To nije bio konačan broj, jer su pored njih bili i svršeni teolozi, klirici i crkveno-manastirski poslužioci. Ovaj spoj boračkih jedinica i svojevrsnog narodnog zbega više je ličio na pogrebnu povorku, krenuo je iz Podgorice i stigao u Rudo 28. decembra.

 

U tom gradiću Đurišić je dobio od Mihailovića naredbu o promeni plana, po kome se moralo nastaviti ka Trebavi. Izvršena je nova preformacija jedinica koja nije bila bazirana na teritirijalnoj osnovi, zbog čega je bilo negodovanja kod nekih četničkih grupa. Ostalo je zapamćeno da je Đurišić iz pištolja ubio jednog mladog četnika, koji je otvoreno negodovao zbog razbijanja teritorijalnih jedinica.

– U Rudom je održan sastanak četničkih komandanata iz Crne Gore, pograničnih crnogorsko-srpskih krajeva, Hercegovine i doneta odluka o proboju crnogorskih, hercegovačkih i romanijskih četnika kroz Bosnu. To je odudaralo od planova Draže Mihailovića, pa je kasnije, posle niza peripetija, između njega i Đurišića došlo do definitivnog razlaza – navodi naš sagovornik.

Pavle je sa svojom grupacijom 18. marta 1945. krenuo iz reona planine Vučjaka i na tom putu su mu se pridružili četnici iz romanijske regije i Hercegovine. Celim putem povlačenja od Podgorice napadali su ih partizani, a po izlasku iz Crne Gore i prelasku u Bosnu, pored partizana sukobili su se sa ustašama i muslimanskom milicijom. Pretrpeli su velike gubitke, a dodatnu muku predstavljali su im ranjenici, tifus i glad. Tako iznemogli bili su topovska hrana goniteljima. Koja je grupacija od ove tužne kolone pala u njihove ruke i završila u grobnici sela Šibovi otkriće ekshumacija koja je najavljena za proleće naredne godine.

 

SPORAN I SPOMENIK

Zahtev ravnogoraca za ekshumaciju masovne grobnice Đurišićevih četnika nadomak Banjaluke, osvežio je i sećanja na burna zbivanja od pre 12 godina kada je „crnogorskoj Ravnoj gori“ – mestu Gornje Zaostro, pet kilometara udaljenom od Berana, pokušano podizanje spomenika vojvodi.

Stvar se tada toliko usijala da je Berane posetila delegacija EU koja je razgovarala sa vlastima, episkopom budimljansko-nikšićkim Joanikijem i predstavnicima Odbora za izgradnju spomenika Đurišiću. Dva puta pre toga, specijalna jedinica MUP minirala je postament na kome je trebalo da bude postavljen spomenik Đurišiću. Da bi sprečio sukob naroda i policije episkop Joanikije je pozvao članove odbora da na Dan ustanka 13. jula, za kada je bilo zakazano podizanje spomenika, što je tada zabranila Vlada Crne Gore, dođu u manastir Đurđevi stupovi na parastos četnicima. Parastosu je tada prisustvovao i Ilija, sin vojvode Đurišića, sa svojim sinovima od kojih se jedan zove Pavle.

SARADNJA SA DRLJEVIĆEM

Početkom 1945. godine Đurišić je kontaktirao sa crnogorskim separatistima koje je u Zagrebu predvodio dr Sekula Drljević.

– Misleći da će na kraju rata doći do sukoba angloamerikanaca sa Sovjetima, Drljević nije prestao da planira formiranje nezavisne Crne Gore. Đurišićeva grupacija mu je trebala kao paravan za fiktivnu crnogorsku vojsku pod njegovom komandom kod režima NDH. Posle niza pregovora, u Zagrebu su Đurišićevi opunomoćenici potpisali ugovor sa Drljevićevim, pristajući da se njegova grupacija nazove Crnogorska narodna vojska. Pavle je bio njen operativni, a Drljević vrhovni komandant. Drljević je bezuslovno prihvatio Đurišićev zahtev da kod režima NDH izradi u najkraćem mogućem vremenu prihvat četničkih ranjenika, nejači i tifusara, njihovo lečenje, i prevoz preko teritorije NDH, kaže profesor Stamatović. – Čim je saznao za ovo Draža Mihailović ga je 23. marta oglasio za izdajnika, i naredio da se obrazuje ravnogorski sud koji će mu suditi…

Scroll to top