U normalnim uslovima, termini kao što su „bosanski Srbin“, „kosovski Srbin“ ili „hrvatski Srbin“ označavali bi geografski i kulturni krug u kome živi srpski narod. Međutim, ovi termini koriste se i zloupotrebljavaju u političke svrhe.

 „Bosanski Srbin“, „hrvatski Srbin“, „kosovski Srbin“ termini su koji su se ustalili i u srpskom jeziku koji označavaju pripadnost određene grupe srpskog naroda. Tim određenjima oštro se protivi predsednik Republike Srpske (RS) Milorad Dodik. Poslednji put o tome je govorio na obeležavanju godišnjice stradanja srpskog naroda na Kozari.

Sa druge strane, za Bošnjake u Srbiji teško da se može čuti da su — srpski Bošnjaci ili za Hrvate u Srbiji da su — srpski Hrvati. Samo su Srbi, kao i u Srbiji — Srbijanci.

 

Predsednik RS koristi svaku priliku da naglasi da su Srbi jedan i jedinstven narod i da ne postoje kosovski, hrvatski ili bosanski Srbi. Šta se krije iza takvih termina? Određuju li oni samo geografsku pripadnost nekog dela srpskog naroda ili imaju konkretnije i politički zlokobnije značenje?

Termini poput kosovski, bosanski ili hrvatski Srbin izražavaju policentrični karakter srpske nacionalne i kulturne egzistencije, objašnjava profesor beogradskog Filološkog fakulteta Milo Lompar, i vode poreklo iz vremena pred Prvi svetski rat, kada je, kako kaže, pokret za nacionalno ujedinjenje Srba bio vrlo snažan.

U to vreme, ti termini korišćeni su bez ikakvog opterećujućeg sadržaja, samo su izražavali geografsku pripadnost pojedinih delova srpskog naroda. Oni su izražavali pripadnost kulturnim zonama na kojima je srpski narod živeo, kaže Lompar.

„Međutim, poenta je u tome što je proces nacionalne integracije Srba po tim teritorijama bio veoma često osporavan i ti pojmovi su vremenom poprimili značenje nacionalnih diferencijacija. Tako da je, u nekom smislu, jedan regionalni pojam poprimio, što se događa u istoriji, značenje ne samo političke diferencijacije, već i nacionalne diferencijacije“, objašnjava on.

 

Pojmovi slični onima koje smo pomenuli u kraljevini Jugoslaviji korišćeni su u političkom smislu i za Srbe iz Bosne i Hercegovine. Govorilo se Bosanac, bez svesti, dodaje Lompar, da je još za vreme austrougarskog namesnika u Bosni Benjamina Kalaja, proces unitarizacije u BiH težio stvaranju posebne nacionalne odrednice, koja bi imala posebnu nacionalnu identifikaciju u BiH.

U socijalističkoj Jugoslaviji regionalni faktor bio je značajno razvijen, u skladu sa podelom na republike i pokrajine. Međutim, to je postalo i deo strategije, po kojoj bi se pojam „Srbin“ poistovetio samo sa pojmom Srbije kao teritorije.

„Pa bi onda Srbi bili samo oni koji su iz Srbije, dok bi Srbi iz BiH bili Bosanci, a Srbi iz Hrvatske su, po određenim odrednicama tretirani kao politički Hrvati. Ta tendencija, da se po teritoriji određuje nacionalna pripadnost, bila je snažna u Hrvatskoj i imala je svoj eklatantan izraz u tome da je Ustav Hrvatske iz 1974. nosio ime hrvatskog književnog jezika, kao posebne varijante srpskohrvatskog jezika. Dakle, jasno je bilo da se teži nametnuti određenje hrvatskog književnog jezika kao varijantnog oblika izraza i za Srbe iz Hrvatske“, objašnjava Lompar.

U isto vreme, pritisak na Srbe u Crnoj Gori bio je takav da se u toj bivšoj jugoslovenskoj republici kao Srbin izjašnjavao retko ko.

Jedno je, nastavlja Lompar, kada neki termin označava regionalnu ili kulturnu pripadnost. Bavarci žive u Bavarskoj, Švabe oko Štutgarta, Prusi u Pruskoj, Saksonci u Saksoniji, ali korišćenje tih termina ne ugrožava njihovu, nemačku nacionalnu pripadnost.

„Kod nas je snažna tendencija da se ta prirodna različitost koristi kao nacionalna diferencijacija i utoliko mislim da je Dodik u pravu što ne želi da koristi termin ’bosanski Srbin‘, zato što je taj pojam samo prelazna odrednica da bi se ovo ’Srbin‘ zamenilo nečim kao ’Bosanac‘ ili ’Bošnjak‘, što bi značilo nacionalno određenje. Mislim i o tome sam pisao u knjizi ’Duh samoporicanja‘, da je to ključni element celokupne strategije dezintegracije Srba i da je njegova maksima da sve što je srpsko svedete na srbijanstvo i onda ono što nije srbijanstvo, kao Njegoš, kao Andrić, kao Meša Selimović ili slikar Petar Lubarda, vremenom prestaje da bude srpsko“, smatra Lompar. 

PROČITAJTE: ISMEVAJU DŽAKU i ŠAĆIRIJA: Švedski navijači izmislili „NOVOG ALBANSKOG ORLA“ (FOTO)

Takvo kretanje se jako dobro može pratiti u kulturnim procesima. Kao primer, Lompar navodi da je za drugo izdanje „Enciklopedije Jugoslavije“ bilo predviđeno da Dositej Obradović bude u odrednici Vojvodina.

Otpor takvim tendencijama je opravdan, navodi Lompar, jer su Srbi iz Crne Gore, Hercegovine ili Hrvatske Srbi, a pitanje gde žive, jeste pitanje koje bi u normalnim uslovima moglo da bude postavljeno. Međutim, kod nas se ono postavlja sa izrazitim političkim predumišljajem, zaključuje Lompar.

(BalkansPress / Sputnik Srbija)

Scroll to top