Đorđe (Đurađ) Kastriota, poznat u istoriji kao Skenderbeg, bio je jedna od najinteresantnijih ličnosti balkanske i uopšte evropske istorije druge polovine 15. veka, hrabar borac protiv osmanskih osvajačai islamizacije,Srbin koga su Albanci prisvojili kao svog nacionalnog heroja.- rekao je docent dr Boris Stojkovski u četvrtak uveče na tribini u Kulturnom centru Novog Sada.

Kastriote su, objasnio je Stojkovski, bili jedna od najvažnijih feudalnih porodica. Upravljali su područjima koja najvećim delom danas pripadaju Albaniji.O njihovom srpskom poreklu svedoče i dve povelje koje je izdao jedan od darodavaca Hilandara Ivan Kastriota Skenderbeg, otac Đorđa Skenderbega.

 

Ivan je imao četvoricu sinova – Stanišu, Repoša, Konstantina i Đurađa.Jedan od sinova, Repoš, sahranjen je na Hilandaru. Na njegovom grob postavljen je natpis „Repoš Duka Ilirski”. 

Postoji na Hilandaru i grob Joakima Kastriota. Pretpostavlja se da je reč o Ivanovom ocu koji je pred smrt uzeo monaški postrig, mada je tokom svog života menjao veroispovest u zavisnosti od političkih saveza. U Hilandaru se nalaze i ostaci tzv. Arbanaškog pirga, kule koja je sagrađena novcem Ivana Kastriote.

*FOTO: Pres služba KCNS

Istorijski izvori različito su nazivali Đorđa Kastriotu. Skenderbegom ga je nazvao jedan srpski letopisac tokom bitke za Sveti Grad (danas granični pojas između Makedonije i Albanije). Najveći Skenderbegov saveznik bio je napuljski kralj Alfonso Argonski. Zvao ga je „slavnim i moćnim gospodinom Đorđem Kastriotom alias Skenderbegom”. Mletačka republika bila je jedan od mecena antiturske Lješke lige u kojoj su bili i Kastriote.

Međutim, posle neuspešnih napada na Bar i Ulcinj, Mlečani su Đurđu Brankoviću,Stefanu Crnojeviću i Albancima ponudili nagradu za ubistvo Skenderbega. Venecija je predložila Turcima da ga napadnu zajedničkim snagama, što su oni rado prihvatili, ali to im nije uspelo.

 

Godina 1448. bila je prelomna. Skenderbeg je u savezu sa Jankom Hunjadijem uspeo da istera Turske sa Balkanskog poluostrva. Trebalo je da krene u pomoć Hunjadiju, ali despot Đurađ je četiri godine ranije obnovio srpsku despotovinu i na taj način sprečio Skenderbega da prodre ka Kosovo polje. Zbog toga je Skenderbeg pustošio zemlje despota Đurđa (zapadni delovi današnje Metohije).

Skenderbeg je, zatim, nastavio iscrpljujuću borbu sa Osmanlijama (opsada Kroje i Berata). Krajem 1467. godine oboleo je od malarije, a u januara 1468. godine umro je na mletačkoj teritoriji. Pretpostavlja se da je imao između 63 i 65 godina, što je za 15. vek i za život vojskovođe bilo dugoveko.

– Od 1480. godine počinje rađanje mita o Skenderbegu. Martino Segono, katolički biskup iz Ulcinja, poredio ga je sa Aleksandrom Velikim. Biografija koju je 1508. godine napisao Marino Barleti donela je Skenderbegu još veću, evropsku popularnost. Albanci su tek krajem 19. veka, u periodu nacionalnogpreporoda, otkrili Skenderbega i, kako nisu imali adekvatne ličnosti u srednjem veku, počeli su da ga uzdižu na nivo heroja svoje nacije – zaključio je Stojkovski.

SRCE OBILIĆA

Na srpskoj strani o Skenderbegu su pisali Sima Milutinović Sarajlija, Jovan Sterija Popovići Stevan Sremac. Njegoš u„Gorskom vijencu“ kaže: „Skenderbeg je srca Obilića”.

(BalkansPress / Novosti.rs)

Scroll to top