Da li igde u svetu postoji neka inteligencija, ili deo te elite, koja progleda posle 100 godina? Ili je to moguće samo u Srbiji? Na svakih 100 godina progledamo? Ko da dočeka sledećih 100 godina proviđenja neka javi? Ili, ko je to u nekadašnjoj Jugi prvi progledao, pita se Miroslav Lazanski čiju kolumnu za Politika.rs prenosimo u celosti:

PROČITAJTE: ZAŠTO VATIKAN MRZI SRBE: Jedan istorijski događaj doveo je do toga da nam nikad ne oproste što smo pravoslavni!

Književnici veličaju „heroja nad herojima” i „kormilara nacije”. Političari porede ono što je on uradio sa delima Bizmarka i Čerčila. Slikari ga slikaju kako kao Bog silazi s neba ispred svetog horizonta. Bezbrojni umetnici veličaju ga na bezbrojnim proslavama: na Dan oružanih snaga, na Dan domovinskog rata, na Dan palih heroja, na Dan pobede, uvek postoji neki povod da se izrazi zahvalnost „velikom sinu hrvatskog naroda”. Istina, neki su ti datumi proslava sada ujedinjeni, ali Franjo Tuđman, bivši komunista i general JNA, prvi predsednik Republike Hrvatske izvan Jugoslavije, šef partije HDZ, vrhovni komandant hrvatske vojske, nekadašnji predsednik „Partizana”, počasni predsednik svih mogućih fondacija i udruženja i dalje je otac svih Hrvata. Ono što nije uspeo da uradi fašistički vođa, srbomrzac i zlikovac Ante Pavelić, šef hrvatske vazalske države po milosti Hitlerovoj  u periodu 1941–1945. godine, Tuđman je okončao.

 

Razmišljam ovih dana, posle 100 godina od osnivanja Jugoslavije i 100 godina kako smo ujedinjeni u veštačku državu Jugoslaviju, razmišljam kako nam je eto trebalo celih 100 godina da shvatimo kako smo se zaje... Što sada glasno i jasno na sve strane lamentiraju, posle 100 godina, gotovo svi naši istoričari, doktori nauka i mnogi akademici. Koji su se, naravno, rodili pre 100 godina i to su sve i tada znali. Samo nisu, siroti, imali priliku da to i javno kažu. Pa su, u međuvremenu, pozavršavali osnovne i srednje škole, fakultete i doktorate u toj veštačkoj državi Jugoslaviji, bavili se politikom i bili članovi KPJ, zauzimali razne fotelje po uglednim naučnim institucijama i lepo živeli. I tako to celih 100 godina. I sada su posle 100 godina odjednom svi progledali. A da vrate sve diplome sa žigovima te mrske države, ili su se možda školovali ilegalno i po šumama, ili samo u inostranstvu?

Ante Pavelić

*Ante Pavelić, Foto: Profimedia

Dakle, da li igde u svetu postoji neka inteligencija, ili deo te elite, koja progleda posle 100 godina? Ili je to moguće samo u Srbiji? Na svakih 100 godina progledamo? Ko da dočeka sledećih 100 godina proviđenja neka javi? Ili, ko je to u nekadašnjoj Jugi prvi progledao?

 

Niko u vreme Tita, malo njih posle Titove smrti. Mnogi posle 1991. godine, najviše njih posle 100 godina od dana ujedinjenja. Recimo da je Franjo Tuđman, kod Hrvata popularni Francek, od svih aktivnih i penzionisanih generala JNA prvi progledao i počeo sa rušenjem Jugoslavije, koja je eto bila velika srpska zabluda. Što znači da nam je Francek pomogao da progledamo i da se oslobodimo naših jugoslovenskih zabluda. Što znači da bi trebalo da mu budemo zahvalni na tom buđenju, koje je eto bilo i krvavo sa ubijenim i proteranim Srbima iz Hrvatske, ali bože moj, deo srpske inteligencije to uopšte ne spominje kada govorimo o 100 godina od veštačkog ujedinjenja.

Odnosno da noviji srpski problemi i tragedije ne proističu iz veštačke Jugoslavije, već iz rušenja te veštačke prve i druge Jugoslavije. Da nije srušena kraljevina Jugoslavija nikada ne bi bilo Jasenovca, da nije srušena SFRJ ne bi bilo egzodusa Srba iz Hrvatske i sa Kosova. Sada razmatrati je li Kraljevina Srbija 1918. godine mogla teritorijalno drugačije da se zaokruži jeste pitanje šta bi zapadne države, pobednice, tada podržale: etnički ili istorijski princip? Ili kombinaciju jednog i drugog principa? Načelo narodnosti vladalo je u Evropi u prvoj polovini 19. veka i bilo je suprotstavljeno načelu kraljevina. Umesto Evrope kraljeva formirala se tada Evropa naroda.

 

Teško je sada, posle 100 godina, sa sigurnošću reći da li bi saveznici 1918. dozvolili kraljevini Srbiji da se proširi i na BiH i na delove Dalmacije bez obzira na snagu pobedonosne srpske vojske. Jer, Italija je bila žestoko protiv teritorijalnog širenja Srbije na zapad. Naravno da su bivši delovi Austrougarske, Slovenija i Hrvatska, strahovali od statusa poraženih u ratu i da je to bio i jedan od razloga njihovog ulaska u državu SHS, a posle Jugoslaviju, ali svako je 1918. imao neku svoju računicu. Srpska je bila najpoštenija, svi jugoslovenski narodi napokon u jednoj državi. Da je među tim narodima bilo razlika u istoriji, veri, kulturi i motivima zajedničkog života, sve to stoji. Ali, postoje države u svetu koje čine različite vere, istorije i narodi, pa se ne raspadaju.

PROČITAJTE: OGROMNA SRAMOTA U UJEDINJENIM NACIJAMA Dve Srpkinje surovo cenzurisane: ČIM SU POMENULE KOSOVO, ISKLJUČILI IM MIKROFONE!

Da li je kraj jugoslovenske istorije, posebno na Balkanu i što se tiče Srbije, zamenjen sada ponovnim rađanjem geografije? Kosovo? Da razmisle o tome kritičari veštačke države. Potpuno razumem razočaranost srpske inteligencije prvom i drugom Jugoslavijom. Slažem se, dva propala braka i nikada više bilo kakva državnopravna veza sa komšijama i susedima. Ali ne treba sada tako surovo pucati u leš Jugoslavije. Ona je definitivno mrtva i seiriti, posebno posle 100 godina, nad mrtvacem nije pristojno. Osim toga, ako smo živeli u jugoslovenskoj zabludi, a Hrvati i Tuđman nas toga oslobodili, da ne pričamo više onda o secesiji severnih republika.  Da podignemo Tuđmanu spomenik usred Beograda. I da na njemu piše: „Zahvalnost za budućnost”...

Scroll to top