Predsednik Socijaldemokratske stranke i bivši šef države gospodin Boris Tadić izjavio je „da će Srbija vrlo ozbiljno morati da razmotri mogućnost posebnih saveza sa NATO-om, možda čak i punopravno članstvo u toj alijansi u budućnosti”.

„To pitanje mora normalno da se prodiskutuje u javnosti, a ne da govorimo kako je sjajna politička neutralnost, ako znamo da je ekonomski neodrživa u narednih 20 godina”, rekao je gospodin Tadić za RTS. Navodeći da to nije popularno reći, jer iza te politike danas stoji od pet do deset odsto stanovnika, Tadić je dalje rekao kako „građani treba da budu svesni da je NATO most, koji ćemo možda morati da pređemo, da postoji potreba da se na referendumu građani o tome izjasne, iako po Ustavu to nije nužno”.

Lepo rečeno, ali otkud gospodin Tadić zna kuda vodi taj most? U konfrontaciju sa Rusima? Na drugu obalu? Šta je druga obala? Otkud gospodin Tadić zna, i zašto svima nama imputira „da znamo da je politička neutralnost ekonomski neodrživa u narednih 20 godina”? Ko to u ovoj zemlji zna kakva će biti ekonomska situacija u narednih 20 godina? Takve procene i zaključke sebi ne dozvoljavaju čak ni evropski i svetski ekonomski eksperti. Šta mi, uopšte, znamo šta će biti u Evropi u sledećih 20 godina? Ko se to ovde kandiduje za Baba Vangu?

Šta znači da se o članstvu u NATO-u može odlučivati i bez referenduma građana, jer po Ustavu to nije obavezno? Ako članstvo u NATO-u ne podržava više od deset odsto građana, hajde, da tu stvar zbrzamo i bez referenduma?

Ko mari za mišljenje onih 90 odsto građana? Zato što su naši političari po definiciji pametniji od 90 odsto naroda? Demokratski, nema šta!

 

 

Pre pet godina, u vreme „Parade pobede” u Moskvi, u dvorištu naše ambasade sedeli smo tadašnji predsednik Srbije gospodin Boris Tadić, ministar spoljnih poslova gospodin Vuk Jeremić, naša ambasadorka gospođa Jelica Kurjak, stalni dopisnik „Večernjih novosti” gospodin Branko Vlahović i moja malenkost. Tom prilikom je gospodin Tadić svečano izjavio „da dok je on predsednik Srbije, Srbija neće ulaziti u NATO”. Sada, kada više nije predsednik izjave su drugačije. Šta se to za pet godina strateški promenilo kada je u pitanju bezbednost Srbije? Ništa. Ili, gospodin Tadić sumnja da je izbore 2012. izgubio samo zato što tada nije bio za ulazak Srbije u NATO, pa sada misli da mu je zalaganje za NATO povratna karta do vlasti? Nova šansa? A reč? Pa ništa, on je, zapravo, i održao svoju reč, dok je bio na čelu Srbije, Srbija i nije ušla u NATO. Problem je kako da mu verujem? Onda, ili sada? Problem je da se jedno govori dok ne dođeš na vlast, a posle? Jedno se govori dok si na vlasti, a posle kada si u opoziciji sasvim drugo? Jedno se govori pred izbore, a drugo posle izbora?

Za utehu, nije tu Srbija sama, ima toga i u drugim državama Evrope. Doduše, ne oko strateških pitanja za državu. Tu nema prevare. Ni naknadnih saznanja.

Zapravo, kad bolje pogledam, kod nas se već formirala politička klasa, koja određene klasne interese pokušava da legitimiše kao nacionalne. Uz pomanjkanje političkog etosa, sitnosopstvenička kategorija pripadnika srpskog društva spremna je na svaku saradnju sa svakom silom koja osigurava zaštitu njenog primarnog egocentričnog interesa. U toj izuzetno mutnoj ideološkoj igri skrivanja suštine i izvrtanja stvarnosti, u ukupnoj propagandnoj delatnosti, uprkos zakonima uma i logike, često se budi nada u sjajnu budućnost, drugo vreme i definitivnu sreću. Jer, latentna mogućnost kolaboracije nastaje i postoji u svakom društvenom sistemu u kojem, čak ako i zapostavimo određene psihološke pretpostavke, postoje povlastice jednih članova društva na račun drugih. Ti, nazovimo ih „povlašćeni članovi” društva, kvalifikovani rođenjem, poreklom, slojem, grupom, klasom ili rangom, učiniće sve da bi taj povlašćeni položaj i zadržali. To je, u suštini, ideologija kolaboracije, koju nikakvi moderni eufemizmi ne mogu da kamufliraju. To je danas, zapravo, logika ulaska u NATO bez referenduma. Jasna i otvorena logika kolaboracionizma. Videćemo kako će sada, posle sporazuma o nuklearnom programu Irana, ići logika Vašingtona i Brisela o američkom raketnom štitu na teritorijama Poljske i Rumunije.

 

Ko će i kako sada pravdati taj štit opasnošću od iranskih i severnokorejskih raketa? Od srpskih atlantista ionako se nikada nije mogla čuti ni reč o tom štitu u ne tako dalekom Devoselu u Rumuniji. Jedni o tome u stručnom smislu i nemaju pojma, drugi koji nešto znaju, ne smeju da se oglase, jer bi ispali smešni. Šta je sada, gospodo, taj američki raketni štit u Poljskoj i u Rumuniji? Protiv koga je on sada uperen? Hoće li sada biti zaustavljena i njegova izgradnja?

Neće, jer taj je štit od prvog dana uperen protiv Rusije. Na međunarodnom planu NATO maske sada su pale. Kad će i kod nekih od nas te maske da padnu?

(Politika.rs | Piše: Miroslav Lazanski)

Scroll to top