Beskonačni put Srbije u Evropsku uniju (EU) poprima sve manje tugaljiv, a sve više šaljiv izgled. Niko ozbiljan i obavešten više ne veruje da će Srbija ikada pristupiti EU.

Odavno postoji jasan zamor i vidna prezasićenost proširenjima tako da proširenje nije nikakav istinski prioritet u EU bez obzira na neobavezujuće izjave njihovih političara. Uslovi za pristupanje se stalno menjaju i pogoršavaju u hodu. Sa jedne strane postoje zahtevi za pristupanje koji su za Srbiju ne samo nemogući, veći neprihvatljivi. Istovremeno, EU se kruni iznutra, a budućnost joj je potpuno neizvesna.

Za državu koja bar malo drži do svoje časti i dostojanstva, neprihvatljivi i nemogući uslovi pristupanja EU uključuju, ali se ne ograničavaju na sledeće:

 

1.ukidanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija;

2.‘dobrovoljno’ odustajanje od 15% svoje teritorije (Kosovo i Metohija);

3.plaćanje ratne odštete Kosovu i Metohiji (može i na rate);

4.ugušenje Republike Srpske;

5.predaja velikog dela leve obale Dunava Hrvatskoj;

6.isterivanje bratske Rusije i prijateljske Kine iz Srbije kao država koje nisu ni bombardovale Srbiju, ni ucenjivale,a nisu joj ni otimale deo države već naprotiv, daju punu podršku očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije;

7.naseljavanje stotina hiljada afro-azijskih muslimanskih migranata i osvajača koje EU neće da primi ili ih isteruje jer su opasni po bezbednost i neupotrebljivi (neće sigurno isterivati u Srbiju lekare i inženjere);

8.još veće prefarbavanje Srbije duginim bojama;

9.a takođe i verovatno otcepljenje Vojvodine i Raške oblasti.

 

Sve je to ogromna i gorka cena koju će Srbija morati da plati ako želi da pristupi ovako nestabilnoj (odlazak Britanije) i nefunkcionalnoj EU jer države članice ne mogu da se dogovore već drugu deceniju skoro ni oko čega bitnog. Ta cena se vešto i podmuklo prikriva od osiromašenog naroda kome se zamazuju oči jednostranom pričom o mogućim materijalnim koristima koje Srbija možda može da primi iz EU, ali sve to je na jako dugačkom štapu (ako EU preživi). Velika i gorka cena za te udaljene koristi bi morala da se plati odmah i sada. Šta Srbija dobija za uzvrat? Dobija još više ucena i pretnji. Dakle, pristupanje ovakvoj EU može da bude više kazna, a manje nagrada Srbiji.

Vlasti u Srbiji se već više decenija ponašaju kao ostavljeno i neželjeno vanbračno dete koje žudi da ga neko bogat na Zapadu zagrli, primi i zavoli. Kada to dete iz hraniteljske porodice ponekad neko poseti iz zapadnog sveta, dete se ulaguje, umiljava i nastoji da mu se ‘uvuče pod kožu’ kako bi postalo prihvaćeno u porodici i voljeno.

Ali takvog prihvatanja nema i neće ga ni biti. Zapad to vešto koristi i zloupotrebljava, ponekad i politički siluje svojim zahtevima, izvlači iz Srbije sve više toga što mu odgovara, a već odraslom detetu ponekad pruži i neku lizalicu ili olovku (to pokazuje koliko nas mnogo cene).

Ovakav neiskren i podmukli stav Zapada prema Srbiji odavno su uvideli rukovodioci u Republici Srpskoj i vladaju se drugačije od vlasti u Srbiji. Banja Luka stoji uspravno i više se ne saginje, jer takvo ponašanje ne vredi ništa, a donosi samo štetu.

Najnovija ‘zvečka’ koja će skupo stajati Srbiju i njene osiromašene poreske obveznike je saobraćajno povezivanje Niša sa Prištinom i dalje sa Albanijom. Srbija ne može da ima neku komercijalnu korist od tako skupocene infrastrukture. Za Albance je korist očigledna.

 

Ali tu se nameće još jedno pitanje povezano sa trgovinom. Kada su vlasti u Prištini uvele neviđeno visoke takse koje su gotovo prekinule svu trgovinu sa centralnom Srbijom protivno svim pravilima i ugovornim obavezama, Zapad nije učinio realno ništa iako je bio ne samo strana u sporazumima sa vlastima u Prištini, već je bio i jemac.

Ako je to tako učinjeno jednom, može biti učinjeno još sto jedan put. Ništa što je napisano, a pogotovo u ono šta je samo rečeno ne može da se veruje ni Prištini, a ni ‘dobronamernim prevarantima’ u Briselu i Vašingtonu.

Zapad je dobronameran jer zaista želi da učini nešto dobro u regionu ali najviše i prvenstveno za sebe, a u isto vreme zapadnjaci su i veliki prevaranti jer žele i uspevaju da uvek nasamare Srbiju kao što je to bio slučaj, recimo, sa taksama koje su uvele vlasti iz Prištine.

Da je taj Zapad samo hteo, lako je mogao da izvrši pritisak na Prištinu, recimo da zavrne finansijske slavine, ali to nije učinio. Dakle zbog prevara, laži i nepoverenja, bolje je da ostanu ‘kozije staze’ do Prištine, a ne da se pravi velelepni autoput od kojeg će Srbija i njeni siromašni poreski obveznici da imaju samo štetu.

Treba pogledati samo kako je Srbija izigrana uz pomoć Briselskog sporazuma iz 2013. Sve je ispunjeno od strane Beograda (skraćene Srbije), a ništa od prištinske strane. EU je bila ne samo učesnik u ‘sporazumu’ već i jemac koji ništa ne čini da se uspostavi dogovorena Zajednica srpskih opština.

Samo da podsetimo da se EU svugde i uvek zalaže za poštovanje prava i sporazuma. EU je zasnovana na pravu i zakonima kojih se čvrsto drži, ali je očigledno da se u odnosu prema Srbiji uvek pravi jasan izuzetak. To je još jedna potvrda da dok ste na Zapadu protiv Srbije i Rusije, sve vam je dozvoljeno, čak i zaobilaženje vrhovnog svetskog zakona kao što je to Rezolucija Saveta bezbednosti 1244.

 

Deo krivice za takvo stanje snosi i Srbija jer, recimo, mesecima posle izbora i bez ikakve potrebe za natezanjem oko koalicija, Srbija nije sposobna ili nije ozbiljna da formira vladu. A kada će to da učini, to se ne zna. Takav vakum dozvoljava strancima da sprovode svoje političke igre i ulove u mutnom kao što je to takozvani ‘Vašingtonski sporazum’ (2020).

Takav ‘sporazumu’ u sebi sadrži ‘i babe i žabe’(pored ‘saradnje sa Prištinom’, tu su i 5G mreža i Jerusalim i nezaobilazni muželožnici) i sa pravne strane izgleda kao neka jednostrana izjava volje (kome?) u obliku pisma o namerama Srbije, jer u sebi nema uobičajenih stavki međunarodnih sporazuma i ugovora kao što su to, recimo, ratifikacija ili ko je nadležan u slučaju spora.

Ulaganja u oskudnu srpsku infrastrukturu su potrebna i za to postoji komercijalno opravdanje da se država zaduži u inostranstvu pod najpovoljnijim uslovima, naravno ako iz projekta postoji dobit. Postoji ozbiljna sumnja da je izgradnja velelepnog Moravskog koridora opravdana. Jednostavno obim saobraćaja i prihodi od putarine ne opravdavaju tako veliki poduhvat.

Sumnja se da će prihodi od putarine biti dovoljni i za održavanje autoputa i za otplatu kredita, pa će sve na kraju pasti na pleća osiromašenih domaćih poreskih obveznika. Umesto šest, moglo se ići na četiri trake puta. Isto važi još više za autoput Niš-Priština koji je dobio ime u duhu staljinističke zajedljivosti ‘Autoput mira’ kao i raniji ‘Autoput bratstva i jedinstva’ u Titovoj Jugoslaviji.

Jednostavno obim saobraćaja ne opravdava gradnju velelepnog autoputa. Ako je Zapadu baš toliko potreban takav put, zbog čega Zapad ne pruži donaciju za njegovu izgradnju, a ne kredit koji će da otplaćuje cela Srbija?

 

Ako se i gradi uz pomoć američkog kredita, ko će da pobedi na tenderu, da li su ulaganja uslovljena dodelom američkim izvođačima, po kojoj ‘konkurentnoj’ ceni, ko su posrednici i kolike su njihove provizije? Ko će sve da se ugradi u cenu?

Kome će taj autoput najviše da koristi? Albancima ili Srbima? Ili NATO soldateski koja će da gazi gusenicama taj asfalt, a da za to ne plati ništa, pa sve na kraju padne na pleća siromašnih poreskih obveznika u Srbiji.

Dubrovčani su dobro poznati po svojoj izreci ‘Sa svakim lijepo, s nikim iskreno‘.

Istovremeno, Henri Kisindžer, američki državni sekretar, rekao je svojevremeno da je ‘biti neprijatelj Amerike opasno, a biti prijatelj je kobno’.

Zato Srbija treba da ima uvek dobre odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali da se ne zaleće previše jer je njihov glavni cilj Rusija. Setimo se kako su Amerikanci ‘navukli’ Gruziju na sukob sa Rusijom baš u vreme olimpijskih igara u Pekingu, pa su ostavili Gruziju na cedilu.

Treba biti jako oprezan i obavešten, a takođe biti i čuvaran u pogledu dostojanstva i trošenja državnog novca koji pripada svima u državi.

Treba imati javnu raspravu u postavljanju državnih prioriteta: da li je bitnije da se poveže Niš sa Albanijom ili je bitnije da se bolje povežu Valjevo ili Zaječar sa ostatkom Srbije?

Miroslav N. Jovanović (nspm)

(Autor je redovni član Matice srpske u Novom Sadu)

(Izvor: InterMagazin.rs)

Scroll to top