Da si pametan, bio bi bogat. Kaže meni jedan srpski ministar, reformator i svetski ekspert.

Dok to nije postao, on je bio puka sirotinja, bez obzira na decenije provedene na Zapadu. Posle je najuren iz nekoliko istočnoevropskih zemalja, koje je pokušao da usreći ekonomskim reformama. To se sada u nauci zove pljačkaška privatizacija, od koje se svuda odustalo, tek kada je sve opljačkano, zatvoreno i otpušteno sa posla.

I u Srbiji su reforme bile drugo ime za opštu propast. Sve što je reformisano, toga više i nema. Spasovni recepti za modernizaciju i revitalizaciju privrede uspeli su da skoro zalivade Srbiju.

Posle oslobođenja Petog oktobra, kada smo poželeli da živimo kao i sav normalan svet, stručnjaci su nam objasnili da je sasvim svejedno da li nešto proizvodiš, ili ne proizvodiš, da li izvoziš ili uvoziš, da li radiš ili ne radiš. Oduševljeno smo prihvatili da nije toliko važno što smo sve siromašniji, kad je već neko oko nas sve bogatiji. U prelomnim istorijskim trenucima ne treba biti ličan i sitničav i gledati isključivo na sebe, svoju sopstvenu bedu i neuspeh u životu.

Nikad u Srbiji nije bilo dovoljno za sve. Previše je ovde odavno gladnih usta, zavisti i zlobe. Mržnje prema sposobnim i uspešnim šampionima tranzicije, kojima je zaista kašika upala u med.

 

 

Nebrojene žrtve srpske tranzicije dostojanstveno su ožalile same sebe, osim onih nekoliko ekscesa, kad su otpušteni radnici demonstrativno sekli prste i štrajkovali glađu, trenirajući za snalaženje u svetloj budućnosti, kad su bogati na dijeti. Bilo je odista sramota biti kočničar reformi i suprotstaviti se sveopštem napretku i modernizaciji Srbije.

Tako je to kod svih epohalnih naučnih otkrića. Operacija je uspela, pacijent je umro, ali je lekar preživeo i obogatio se na tuđoj nesreći.
Srpska avantura onog ministra sa početka priče se srećno završila. Danas je ugledan direktor još uglednije banke u Parizu, odakle je svojevremeno pobegao iz dužničkog ropstva. Potucao se po Beogradu, spavao na tetkinom kauču, dok se nije malo opario i skućio na Dedinju, izvodeći eksperimente nad nama bez ikakve anestezije.

Da si pametniji, ja bih radio kod tebe, a ne ti kod mene, rekao mi je jedan od najbogatijih Srba, koji se preneražen mojom bibliotekom čudio što sam i ovoliko ostao normalan pored tolikih knjiga, iako sam se uvek trudio da izgledam kao da nijednu nisam pročitao.

Drugi tajkun, iz poštovanja prema mom minulom radu na osvešćavanju napaćenog srpskog naroda, pozvao me je velikodušno da im se pridružim u pljački. Kako si tako glup, ohrabrivao me je, zar ne vidiš da je ovo Eldorado, obećana zemlja za lako bogaćenje. Jedinstvena prilika da se u smutnim vremenima malo obezbediš, uzmeš bar nekoliko miliona za crne dane, inače si stvarno budala.

Ipak sam ja bolje prošao, nemam samo za najosnovnije potrebe i tekuće račune, a najbogatiji Srbi su dužni i ružni za milijarde ili bar stotine miliona evra ili već čega.

Lakoverno su poverovali slatkorečivim pričama političara, sa svog platnog spiska, da ćemo sutra ući u Evropu. Ponašali su se kao tapkaroši ispred bioskopa, računajući da će te silne fabrike desetine hiljada hektara oranica i stotine hiljada kvadrata poslovnog i stambenog prostora, uskoro preprodati deset puta skuplje ozbiljnim stranim investitorima, koji ne znaju šta je skupo i koji će znati šta da rade s tim silnim bogatstvom.

Nehumano je tražiti i očekivati da nešto rade oni koji su navikli da samo uzimaju i uživaju.

Ionako, niko se od rada u Srbiji nije obogatio. Ko bi da radi, nema gde, a ko ima gde – ne ume i neće, jer to poniženje oni koji su uspeli u životu ne bi mogli da prežive.

 

Njihovi dugovi više nisu njihov problem, isuviše su veliki, pa neka ih vraća država, koja im je omogućila da se zaduže i obogate.

Kad je onomad guverner Narodne banke Srbije pokušao da uvredi naše tajkune da nisu sposobni da naprave ni fen, peglu, možda ni metlu ni lopatu, ispao je smešan i naivan. Oni se ponose što isključivo vešto muljaju pare u zemlji u kojoj se odvajkada uzima od siromašnih i udeljuje ubogo bogatima. Pozajmljuju i ne vraćaju, a nikome ništa ne plaćaju, pogotovo ne porez onima koje su doveli na vlast.

A on, kao i njegovi prethodnici i naslednici u Narodnoj banci, čak ne sme ni da slobodno štampa pare, iz straha od MMF i Svetske banke, kao njihov pokorni službenik u pustošenju Srbije, neprestano na ivici bankrota i dužničkog ropstva.

(Izvor: Novosti / Autor: Milomir Marić)

Scroll to top