Američki autor Džejms Lajon, ranije član tzv Međunarodne krizne grupe (MKG) i bivši službenik u kancelariji Visokog predstavnika EU za BiH, objavio je u američkom magazinu Forin polisi članak u kome optužuje Milorada Dodika i Vladimira Putina za razbijanje Bosne i Hercegovine, i preti da će u slučaju da se održi referendum u RS zakazan za 15. novembar, u BiH i Srbiji ponovo izbiti rat sa teškim posledicama. Prenosimo tekst u celini:

Posle 20 godina mira, Republika Srpska preti da uništi sporazum koji je Bosnu održao zajedno. Zapad to mora zaustaviti.

U senci vesti o ruskim vazdušnim napadima protiv pobunjenika u Siriji i poplave izbeglica koje preko Balkana putuju ka zapadnoj Evropi, na pomolu je kriza u Bosni i Hercegovini na jugoistoku EU. I ovde, takođe, Moskva ima ulogu u odlukama koje prave probleme.

Ovog 21. novembra obeležava se 20-godišnjica Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je okončan troipogodišnji brutalni rata između Srba, Hrvata i Bošnjaka. U Dejtonu, Ohajo, američki izaslanik Ričard Holbruk je postigao veliku diplomatsku pobedu kojim je okončan sukob i uspostavio temelje održive države. Radi ostvarivanja mirovnog sporazuma, Dejtonski sporazum je predvideo ulogu visokog predstavnika, odnosno nadzornika sa međunarodnom podrškom. Do današnjeg dana, BiH je retka uspešna priča u post-konfliktnoj izgradnji države. Zato bi godišnjica trebala da bude vreme za slavlje.

 

 

Nažalost, može se desiti da ne bude tako. Dejtonski sporazum je stvorio dva visoko autonomna entiteta unutar Bosne: Federaciju BiH sa bošnjačko-hrvatskom većinom i Republiku Srpsku sa srpskom većinom. Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, planira da referendumom 15. novembra, otvorenim kršenjem sporazuma baci senku na proslavu godišnjice Dejtona, što je potez koji mnogi vide kao slabo prikriven referendum o nezavisnosti.

Zakazani plebiscit ima samo jedno pitanje: „Da li podržavate neustavno i neovlašćeno nametanje zakona od strane visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, posebno nametnutih zakona o Sudu i Tužilaštvu [BiH] i sprovođenje njihovih odluka na teritoriji Republike Srpske?“

Takvo pristrasno i sugestivno pitanje nudi samo jedan pravi odgovor. Referendum će Dodiku dati političko i pravno pokriće da naredi institucijama Republike Srpske – od državne administracije do poreznika – da prestanu da poštuju odluke državnog suda, presude i odluke, i da opstruiraju rad tužilaštva. To bi poništilo 20 godina napretka i započelo uništavanje pravnog poretka u BiH. Iako sse referendum odnosi samo na pravosuđe, njegove destruktivne posledice ga čine de fakto proglašenjem nezavisnosti. Da ne bilo nekih sumnja u Dodikovim namerama, on je nu aprilu najavio da će RS održati referendum o nezavisnosti 2018. godine.

Pretnja referendumom se nalazi u središu usred oluje koju stvaraju Dodikov oštri srpski nacionalizam, očigledno pogrešne evropske politike njegovog smirivanja, ruskog mešanja na Balkanu, i opasne nespremnosti Sjedinjenih Država da Evropsku uniju u Bosni ostave po strani.

Vašington je 2006. godine pustio Brisel da preuzme vodeću ulogu u Bosni, kada je tada novi međunarodni nadzornik, visoki predstavnik Kristijan Švarc-Šiling javno izjavio da će, u skladu sa politikom EU, u svom pristupu slediti princip „korak unazad“ i „dalje ruke“. On je održao obećanje, a EU je napustila funkcionalni model međunarodnog nadzora, koji je stvorio stabilan mir i značajna dostignuća u izgradnji države, dok su demokratske reforme uzimale maha. Brisel je takav pristup zamenio pristupom „lokalnog vlasništva“ i pružio nejasno obećanje integracije u EU. Gotovo odmah, Bosna je počela da stabilno nazaduje.

Osećajući slabljenje međunarodne odlučnosti Dodik, tadašnji premijer Republike Srpske, je počo da koristi zaraznu nacionalističku retoriku, govoreći sa prezirom o Bošnjacima i bosanskoj državi, i najavio da je država koja je uspostavljena u Dejtonu privremena. Tokom narednih devet godina, koristio je ustavna ovlašćenja Republike Srpske i Srba u državnim institucijama da blokira ili zakoči reforme, oslabi institucije na državnom nivou, i izbuši bosansku državu koju je međunarodna zajednica toliko mukotrpno pravila. On je sistematski napadao indirektno oporezivanje, državnu korporaciju za prenos struje (Transko), državno pravosuđe i tužilaštvo, državne granične službe, Agenciju za istrage i zaštitu, i druga vladina ministarstva.

U 2011. godini, Dodik je zaprietio referenduma o državnim pravosudnim institucijama, ali se povukao nakon što ga je privremeno Brisel umirio stvaranjem „struktuiranog dijaloga o pravosuđu“, što je izgledalo kao birokratsko nastojanje da se umanji dreka Republike Srpske. To nije uspelo. Čini se da je Dodikov animozitet prema pravosudnom sistemu na državnom nivou povezan sa njegovim gađenjem prema nezavisnom sudstvu i njegovim ličnim strahom od optužbi za korupciju.

Sadašnji visoki predstavnik Valentin Incko, kao jedina osoba sa zakonskim ovlašćenjima da zaustavi Dodikov referendum, aktuelni, je na insistiranje kako Vašingtona tako i Brisela stajao po strani. EU tek treba da formuliše odgovor na najnovije Dodikove provokacije, koji bi ga ubedio da otkaže referendum. Neki međunarodni zvaničnici misle da je samo pregovaranje način, i nadaju se da će se izboriti sa tim, post fakto, preko pravosudnih institucija koje Dodik planira da krši. Drugi se nadaju da Beograd može biti pozvan da obuzda Dodika, ignorišući da srpska “duboka država” smatra Republiku Srpsku kao svoj najveći spoljopolitički uspeh. Zaista, zvaničnici iz Beograda otvoreno podržavaju Dodika i nadaju se da će dobiti Republiku Srpsku u zamenu za odustajanje od Kosova.

Tokom ovih provokacija, Moskva je podržala Republiku Srpsku. Ruski ambasador u Bosni, Petar Ivancov je izjavio da je referendum unutrašnja stvar BiH i izrazio simpatije prema žalbi Republike Srpske u vezi državnog pravosuđa. Značajno je odbijanje ruskih ambasadora da podrže napore međunarodne zajednice da se zaustave Dodikovi pokušaji da Bosnu dovede do aspada, kao i njihovo protivljenje članstvu BiH u EU i NATO, sa čim su se ranije složili. U julu je Rusija stavila veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja bi masakr više od 8.000 Bošnjaka u Srebrenici 1995. godine opisala kao „genocid“. Sada se neki pitaju da li Rusija podržava suverenitet i teritorijalni integritet Bosne.

 

 

Podržavanjem Dodika, Putin je u stanju da stvori ozbiljne probleme za Zapad, bez potrebe da investira sredstva ili diplomatsku energiju. Ovaj obrazac bi trebalo da bude poznat. Od Abhazije u Gruziji, Pridnjestrovlja u Moldaviji i najskorije na Krimu i u istočnoj Ukrajini, Rusija je odlučila da spreči zapadni uticaj u regionima koji istorijski gleda kao svoje, a koje je ipak izgubila nakon pada Berlinskog zida. Čini se da će Moskva, ako ne može da kontroliše određenu teritoriju, odlučiti da se stvori klimu nestabilnosti koja sprečava EU, SAD i NATO da steknu značajno uporište. Ovo važi za Balkan, koji je Rusija tradicionalno smatrala za svoju sferu uticaja. Kako se susedna Crna Gora približava članstvu u NATO, Moskva želi da povuče liniju protiv daljeg zapadnog napretka u regionu.

Zvaničnici koji razumeju krhkost Bosne su zabrinuti – i sa dobrim razlogom.

Incko je 4. Septembra poslao neuobičajen izveštaj Savetu bezbednosti UN, navodeći da Republika Srpska „jasno krši“ Dejton, uz napomenu da če, ako trenutni pravac ostane isti, “biti povećan rizik da [Bosna i Hercegovina] nastavi da klizi ka raspadu, sa značajnim međunarodnim mirovnim i bezbednosnim posledicama. Američka ambasada u Sarajevu je izdala saopštenje u kome je navela da je“ uznemirena“zbog referenduma, koji predstavlja pretnju „sigurnosti, stabilnosti i prosperitetu u BiH“. Slično tome, sedam od osam stranih ambasadora u Bosni, koji čine Upravni odbor Saveta za implementaciju mira – nadzornog tela za mirovni sporazum – je u julu izdolo saopštenje da referendum predstavlja“ fundamentalnu povredu „Dejtonskog sporazuma. (Nije iznenađujuće, Rusija je odbila da potpiše ovu izjavu.)

Ali upozorenja nisu dovoljna. Zapad sada mora da spreči Rusiju da koristi Dodikov nacionalizam da destabilizuje Balkan i stvori još jedan sukob. S obzirom da je EU ometena svojim većim problemima, samo energičan i robustan pristup SAD može preduhitriti predstojeći kolaps Bosne – i ruski korak u taj vakuum.

Do 2006. godine, glavni instrument politike međunarodne zajednice bio je visoki predstavnik, koji ima izvršnu vlast prema Dejtonskom sporazumu. To mu dozvoljava da ukloni opstrukciju, nameće zakone i naredi zabranu putovanja i zamrzavanje imovine. Ali ta ovlašćenja posle 2005. godine se ne koriste, uglavnom zbog nedostatka volje među članicama EU. Moskva se, poput Republike Srpske, protivi njihovoj upotrebi. Broj vojnika međunarodnih mirovnih snaga, koje su predviđene Dejtonskim sporazumom je smanjen sa 60.000 na manje od 600. Naizgled, opcije za Zapad su ograničene.
Zapad mora da nađe novi način da izvrše uticaj u Bosni. To će zahtevati značajnu energiju i angažman, ali je daleko od nemogućeg. Prvo, kao garant Dejtonskog mirovnog sporazuma, Sjedinjene Države treba da imenuju specijalnog izaslanika za region da koji će okupiti zapadne saveznike i koristiti diplomatska sredstva da spreči Dodikove planove. Drugo, ovlašćenja Visokog predstavnika moraju biti obnovljena. Treće, Zapad bi trebalo da koristi finansijske, administrativne i krivične sankcije protiv bosanskih političara koji krše Dejtonski sporazum. Četvrto, i što je najvažnije, specijalni izaslanik mora da izvrši reviziju Dejtonskog sporazuma, sa namerom da ga u potpunosti izmeni.

Iako je Dejtonski sporazum pokazao da je dobar da zaustavi borbe, takođe je pokazao svoje granice, posebno s obzirom da je Dodik počeo da opstruira funkcioniranje države i sprovođenje reformi. Skoro svi Bosanci – Srbi, Bošnjaci i Hrvati podjednako – bih voleli da se on promeni, ali znaju da njihovi političari nemaju volju da to učine.

Zapad ima još jednu kartu. Ako Dodik nastavi sa referendumom, to će biti flagrantno kršenje Dejtonskog sporazuma, na kojima leži sam pravni legitimitet Republike Srpske leži. Ako odluči da ne poštuje na Dejton, onda Republika Srpska legalno gubi legitimitet i postaje lažni entitet utemeljen na genocidu. Međunarodna zajednica bi trebalo onda da reaguje i ukine Republiku Srpsku, koja bi, kao ekstremna, bila lišena moći preko administrativnih i finansijskih sredstava.

Istina, angažovanje SAD i veće angažovanje međunarodne zajednice zahteva napor. Ali pristup “čekaj-i-vidi” će se pokazati mnogo skuplji. Bošnjaci i Hrvati otišli su ušli u rat 1992. Godine da bi sačuvali celovitu Bosnu , i nema indikacija da bi danas bili spreman da Republiku Srpsku puste da ode bez borbe. Ako izbije nasilje, to će se osetiti širom Balkana, i ono bi moglo da se prelije na Kosovo, jug Srbije, Makedoniju i srpski region sa muslimanskom većinom Sandžak. Prelivanje nasilja iz Bosne bi moglo da poremeti tekuće pregovore između Beograda i Prištine, i to bi moglo da donese povratak etničkog čišćenja 1990. i obnovi tokove izbeglica. To takođe može da radikalizuje umerene bosanske muslimane, koji su pod sve većim pritiskom ekstremista iz Zaliva, što stvara rizik stvaranja minidržave besnih muslimana direktno na granici EU.

Vašington sada mora da odluči, a ne kasnije – da li će delovati proaktivno da zadrži celovitu Bosnu i Hercegovinu i stabilan Balkan – ili će dozvoliti da Moskva postavlja pravila. Čekanje će takođe dozvoliti da se na Balkanu obnovi regionalne nestabilnost i sukobi. I Sirija je pokazala da izbor čekanja sa sobom nosi značajnu cenu, onu koju od rata umorni Balkan ne bi trebalo da plati.

(Autor: Džejms Lajon / Forin polisi – priredio M. Đorđević)

 

Scroll to top