Zašto će Putinov predstojeći dolazak biti jedna vrsta srpskog prelaska Rubikona?

1.
I to je gotovo: Vladimir Putin će doći u Beograd. Posle toga srpska politika će ući u novu fazu.

Da se ona neće dopasti srpskim zapadnim prijateljima, svedočili su pritisci da se to ne dogodi: od pretećeg marša zelenih uniformi u Novom Pazaru, koje muftija ne bi smeo da izvede a da ne pita gde treba: preko četiri ultimativna zahteva iz Brisela, od kojih su se dva ticala Rusa a jedan najveselijih među Srbima; do sasvim nesputanog nastupa ambasadora Kirbija, inače pristojnog čoveka, bar u poređenju sa nekim njegovim prethodnicima.

Vučić je tako doplivao do druge obale, što ne znači da bi zbog toga trebalo pred njim ničice pasti, ali još manje ponavljati mantre o tome kako su „ovi“ isti ili još gori od „onih“. Utoliko pre što su Rusi, i to ne surkovljevci, njime zadovoljni do mere da je na listi njihovog poverenja pretekao i prethodnike i Tomu i Dačića, svet sa mnogo dužim moskovskim stažom od Vučićevog.

Na kraju, dok su „ovi“ istrajavali pod pritiscima na ruskoj priči, za to vreme su „oni“, koji su, je li, isti ili bolji od njih, ničim pritisnuti i terani, zakukavali nad ukidanjem Zagrebačke ulice u Beogradu, sasvim očajni da će im sledećeg leta u Rovinju neko zbog toga zameriti, pa su se u Novom Sadu ujedinili u zahtevu za promenu Ustava. Pravo pitanje je, međutim, šta Vučića čeka na drugoj obali.

2.
Ništa dobro. Posebno pošto je i na svoj i na vrat Srbije namakao baš svaku omču koju su mu ambasadori pokazali. Ali Srbija koja neće, ne ume ili ne sme – svejedno – da se odrekne Rusije, i to u momentu kad su je se, svojom voljom ili mimo nje, pre drugih petlova odrekle sve evropske zemlje, ne može imati poverenje Zapada.

To, međutim, ne znači da će nas ponovo bombardovati iako ne treba sumnjati da i u Vašingtonu i u Briselu postoji škola mišljenja koja će reći da s tim nikad nije ni trebalo prestati. Ta škola mišljenja grozničavo će Vučiću tražiti alternativu, ali na sceni na kojoj su svojim krvničkim zahtevima i nemilosrdnim trošenjem zatukli sve što je disalo to neće bili lako, još manje će moći brzo.

Ne treba sumnjati da će, sa druge strane, ambasadori koji su svojim centralama slali izveštaje kako im Vučić jede iz ruke i kako je samo pitanje vremena kad će Putinu uvesti sankcije, sada brati kožu na šiljak, smišljajući izgovore kako to da sada iz ruke jede Putinu.

Naravno, u njihovom interesu neće biti da jave kako ih je Vučić izdao, jer prevareni ambasador je rđav ambasador, već će stvar pripisati okolnostima i nerazumevanju Zapada, koji je za razliku od Rusa, Srbe stalno pritiskao ne dajući im ništa. Na taj način ojačaće i zahtevi da se Srbiji napravi neka prečica za EU jer je đavo – kako u internom rečniku doživljavaju Putina – odneo šalu.

Naravno, biće tu i treće zapadne zemlje, koje će se na tamošnjim forumima javno zgražavati nad Vučićevom izdajom, a duboko u džepu mu držati palčeve jer je upalio sijalicu i za njih.

3.
Kako god, pošto je Putin odbranio Novorusiju – a Bog zna koliko bi njen pad bio opasan za Srbiju – malo nije trenutak da odmah ruše Vučića, da mu na ulicu izvode Srđu Popovića, društvo ljubitelja Zagrebačke ulice i vod snajperista iz domaćih agencija za obezbeđenje, koje su pokupovali poslednjih godina.

Umesto njega, rušiće Srbiju jer je lakše, a i u kontinuitetu su. A to će reći da će se sam Vučić veoma brzo suočiti s tim ko mu je u vladi njegov, a ko mu je u tamo u otkomandi; koji su ga mediji branili što su njegovi, a koji su mu dati na revers; ko mu je u stranku došao, a koga su poslali…

4.
Ali da se vratimo Putinu. Njegov predstojeći dolazak biće jedna vrsta srpskog prelaska Rubikona. Rusi će biti unutra, i oni kojima se to ne dopada s tim će morati da žive, ali da ih izbace – malo teže.

Istovremeno, ako su se u Ukrajini tukli duboko analizirajući poteze Slobodana Miloševića iz Krajine i Republke Srpske, malo je verovatno da će u Srbiju ući a da nisu analizirali sopstvene greške iz prednacističke Ukrajine. A to znači da će Rusija još dublje ući u srpsku privredu, da će početi da uspostavlja svoju političku strukturu i da će ući sa svojim medijima.

 

 

Zbog priličnog podudaranja interesa, Rusi, za razliku od Zapada, neće imati potrebu da bilo kome za rublje menjaju svest i uvode novi jezik, poput onog čuvenog srbiša, kojim govore Tanja Miščević i ostali adepti kulta. A to nije malo, to je sve.

5.
Dakle, Srbija će se, kad Putin uzleti kući, zahvaliti Evropi na dosadašnjoj podršci, uz poruku da ih mi više ne bismo zamarali? Ne, to bi uradile budale.

Tako se ne razgovara sa onim ko ti kupuje pet milijardi evra tvoje robe i uvek može da ti otkaže, utoliko pre što si se sav napeo i Rusima izvoziš tek milijardu. Ali integracije će, ako ne postanu munjevite pobedom one pomenute druge škole evropskog mišljenja, biti usporene, i to je maksimum koji Srbija sada može da podnese.

Ako Vučića nastave da u Evropi hvale kao do sada, bar ćemo znati da su to oni koji, koliko god zakasneli, nisu za to da se Srbija u EU prima tehnologijama mobinga ili oni koji će nas naprasno zavoleti što smo opet spremni da umesto njih izginemo kopajući za sve njih kanal do Rusa.

6.
Pored sve očiglednijeg prisustva Rusa i promene u ritmu evrointegracija, Putinov dolazak otvoriće vrata za formiranje nacionalnog fronta.

Utoliko pre što će njegovo postojanje dobro činiti i Rusiji i Vučiću: prvima zato što je reč o suverenističkoj snazi solidnih potencijala koja ne vidi izlaz na drugom mestu do u čvrstom vezivanju za Rusiju a Vučiću zato što samo sa nacionalnim frontom i sopstvenim pozicioniranjem na sredini političke scene moći da na duži rok preživi podizanje na ustanak petooktobarskih elita i prateće političke menažerije.

Naravno, formiranje tog fronta zavisiće od nekoliko faktora: koliko će budući srpski mediji biti u prilici da razvijaju srpsko stanovište – a to će reći da povedu kolo, a da nikog ne uplaše – pa do toga ko će da pobedi u DSS, gde jedni srpsku budućnost vide uz Rusiju i u nacionalnom frontu, dok drugi veruju da je Moskva daleko – dok je London odmah iza Surduka – i u ujedinjavanju protiv Vučića.

Zavisiće i od umeća Nenada Popovića da se pozicionira na sceni, od sposobnosti Dveri da razumeju nove okolnsti i računskih sposobnosti nacionalne inteligencije da shvati da je u igri „partizana“ i „nemaca“ bolje biti poslednji među pobednicima nego prvi među luzerima.

7.
Šansa će se otvoriti, makar toliko da dežurni pesimisti ne mogu da kažu kako nikakvih izgleda nikad nismo ni imali. I to neće biti šansa za vlast, već za sve, osim onih koji su svoju budućnost gradili na nesreći miliona i onih kojima nikad nije pošlo za rukom da razumeju kako najveći srpski neprijatelji ne sede u Nemanjinoj, već daleko od ove nesrećne zemlje.

Pobeda neće zavisiti od Vučića, već od toga hoće li se – od politike i biznisa do medija – stvoriti ubedljivija ekipa zapadno ili istočno od njega.

 

 

(Izvor: Standard / Autor: Željko Cvijanović)

 

 

 

 

 

 

 

 

Scroll to top