U Dalasu je 8. jula tokom masovnih nereda izazvanih ubistvom dvojice tamnoputih građana SAD od strane policajaca grupa snajperista otvorila vatru na pripadnike snaga reda i mira koji su pokušavali da zadrže razjarenu gomilu. Tom prilikom je ubijeno pet policajaca.

Vatra je otvarana sa unapred pripremljenih položaja u potkrovljima i na krovovima okolnih zgrada i moguće je da je bila navođena.

Kako se ispostavilo, žrtava je bilo i među demonstrantima – nekoliko puta snajperisti su gađali direktno u gomilu. Policija, koja je uz određeno kašnjenje opkolila mnogoetažnu garažu u blizini, uspela je da uhapsi tri „pucača“ iz grupe koja je pokrivala snajperiste. To su zapravo bili pomagači koji su odvukli pažnju policije od dvojice snajperista: čim su snajperisti otišli, pomagači su se predali.

Jedan član te grupe – Mika Džonson, koji je – kako se ispostavilo – veteran KFOR, snaga NATOna Kosovu – nije želeo da se preda i nakon kratke borbe sa policijom eliminisan je pomoću robota koji je bacio granatu na njegov položaj.

Na kraju su upravo njemu „prikačili“ ubistvo svih pet policajaca. Iskorišćeno je to što je Džonson profesionalac koji je služio na ratištu, umeo je da puca – znači, on je sve i pokosio.

{adselite}Osim toga, mrtav je – što znači da nikad neće moći da dâ iskaz niti da potvrdi ili demantuje zvaničnu verziju vlasti SAD onoga što se dogodilo.

Pre pogibije je vikao da mrzi sve policajce – znači, radi se o ličnim motivima zasnovanim na psihičkoj traumi stečenoj u Avganistanu, a ne o namerno organizovanoj diverziji u kojoj je grupa „pucača iz Dalasa“ u garaži igrala ulogu statista.

Stiče se utisak da su Miki Džonsonu prosto prikačili krivično delo koje nikad neće biti rasvetljeno i dali američkom narodu to da proguta.

Istinski uzrok pucnjave u Dalasu nesumnjivo je mnogo dublji.

Nije mogao Džonson, čak i da je bio „zelena beretka“ i majstor pucanja po-makedonski (sa obe ruke istovremeno), da iz dve snajperske puške za nekoliko sekundi ubije pet policajaca.

Ti ljudi su svi ubijeni hicima u glavu, s velikog rastojanja i, izgleda, s drugog položaja – ne sa krova garaže.

Očigledno je da su postojala bar dva para snajperista, koji su zatim na misteriozan način nestali, ostavivši samo grupu pomagača, na koju je i naišla policija.

Isto tako je 1963. godine policija uhapsila na mestu zločina Li Harvi Osvalda – koji je do kraja negirao svoje učešće u Kenedijevom ubistvu i tvrdio da su mu smestili. Zatim je Osvald umro, i više mu se nisu mogla postavljati pitanja. Još uvek je nerazjašnjeno ko je zaista pucao u Kenedija.

Međutim, treba istaći da julska pucnjava u Dalasu umnogome podseća na ubistvo predsednika Kenedija 1963. godine.

Kao i 1963. godine, taj zločin pripisuju teroristi-pojedincu koji je delovao iz ličnih motiva (navodno se borio protiv policijskog nasilja i samovolje, rasizma, rasne segregacije), što odmah isključuje verziju da je ubistvo policajaca zapravo provokacija usmerena na destabilizaciju političke situacije u SAD koja se istovremeno odlično uklapa u kontekst konkretne političke borbe za predsedničku fotelju.

A to je najverovatnije upravo tako: „vatromet“ u Dalasu je nastavak događaja u Fergusonu, Sent Luisu i Baltimoru, dirigovanih protesta organizovanih po scenariju „obojenih revolucija“.

Njihov cilj je da podriju autoritet Demokratske stranke, čiji predstavnik – predsednik Obama – ne može ili ne želi da učini ništa da spreči eskalaciju nasilja izazvanog rasnom netrpeljivošću. A ubistvo policajaca je pokušaj da se situacija dovede do još većeg usijanja i eksplozije i da se energija dirigovane eksplozije usmeri protiv aktuelne administracije Bele kuće.

Radi toga su Obamini protivnici iskoristili tehnologiju „sakralne žrtve“ – isto kao i na kijevskom majdanu 2014. godine.

Tamo su pod istim okolnostima (masovni protesti izazvani nasiljem kijevskih snaga reda i mira protiv „mirnih“ demonstranata na Majdanu) nepoznati snajperisti pobili pripadnike „Berkuta“ (specijalne jedinice MUP Ukrajine) i demonstrante, što je bio signal za prerastanje „mirnih“ protesta u oružanu pobunu protiv aktuelne vlasti.

Ubijeni majdanski demonstranti su upisani u „nebesku stotinu“ i upravo su oni postali sakralna žrtva koju su „obojeni revolucionari“ učinili znamenjem svoje borbe.

Od toga trenutka događaji na Majdanu su postali nepovratni, pređena je tačka pole koje nema povratka.

 

 

Da je neko uporedio scenarije dirigovanog protesta u Fergusonu, Sent Luisu i Baltimoru sa scenarijem „obojene revolucije“ u Kijevu, tragedija u Dalasu je mogla da se predvidi. I možda bi bile izbegnute žrtve.

I u Kijevu i u Dalasu vidi se isti potpis, i taj potpis ukazuje na stvarne organizatore – stručnjake za „obojene revolucije“.

Stvarni cilj te provokacije je da se tok događaja učini nepovratnim: probe primene tehnologija „obojenih revolucija“ u Fergusonu, Sent Luisu i Baltimoru trebalo bi da se završe majdanom u Njujorku ili Vašingtonu.

Udarna snaga tog majdana biće afro-američko stanovništvo, koje smatra da se bori protiv rasizma, segregacije i policijskog nasilja. Afro-američki „gengsta-majdan“ će biti jednako opasan kako za demokrate, tako i za republikance, ako republikanac postane predsednik SAD: uzvratni talas nasilja podgrejan pucnjavom u Dalasu biće veoma teško zaustaviti.

Snajperisti koji su pucali u policajce u Dalasu verovatno nikada neće biti otkriveni: oni su uspeli da pobegnu iskoristivši sveopšti metež – isto kao i na kijevskom majdanu 2014. godine.

Polazeći od neverovatne sličnosti ta dva scenarija, veoma je verovatno da je u Kijevu 2014. i u Dalasu 2016. godine delovala ista grupa snajperista-diverzanata – jer, previše je specifičan i individualan njihov „rukopis“, koji se ne može pomešati ni sa čim.

Veoma interesantno pitanje je: gde će se ponovo aktivirati ta grupa, u kom gradu ili regionu, a odgovor na njega treba tražiti u centrima za planiranje „obojenih“ državnih prevrata.

 

(Izvor: Fakti.org)

Scroll to top