Kad dođem u Beograd, imam osećaj da sam došao u oazu slobode, sve je drugačije, šetnja, atmosfera u gradskom prevozu, restorani, sedenje u bašti nekog kafea, sve. Ovo je, upoređujući Pariz sa glavnim gradom Srbije, negde krajem prošlog leta, izgovorio Beograđanin koji već tri decenije živi u Francuskoj. On kaže da je "zemlja slobode i jednakosti" poslednju godinu i nešto pretvorena u zemlju straha. Hodam gradom, dodaje, tako što mi je dete uvek do zgrada, a ja do ulice, za nedajbože.

Uhvatio sam sebe, nastavlja on, pre dva meseca kako se nesvesno, stopu po stopu premeštam iz jednog dela autobusa u drugi, nakon što je unutra ušla i stala blizu mene žena sa hidžabom, u tradicionalnoj muslimanskoj odeći, i s bebom u ruci koja se, uzgred, nije ni videla. Nakon nekoliko minuta ta žena je stajala potpuno sama, kao na brisanom prostoru, svi su prešli u drugi deo autobusa. Strah.

{adselite}Novi masakr u Francuskoj, ovaj u Nici, bacio je tu zemlju (ne samo nju) još dublje u prostor društvene poremećenosti, neke vrste stalnog vanrednog stanja. Niko nije siguran. Odbrane, budimo realni, nema. Tajna policija i druge bezbednosne strukture mogu da kontrolišu jedan deo potencijalnih opasnosti, ali ovo što je počelo da trese Evropu, i čemu se ne nazire kraj, naprotiv, ne pripada nijednom tradicionalnom obrascu terorističkog delovanja. Islam je doživeo novu, strašnu transformaciju.

Jedan deo muslimana tumači tu religiju na način nepoznat Kuranu, svetoj knjizi islama. I u drugim religijama smrt predstavlja najveći izazov, izvorište straha, ali i nade, početak puta koji okončava vaskrsnućem. Islamisti o kojima govorimo s ushićenjem odlaze u smrt, ali taj čin smatraju dodatno uzvišenim ako on podrazumeva istovremeno oduzimanje što više života drugima, masovno ubijanje, posebno ako su ti drugi "nevernici", ako ne žive po njihovim pravilima. Ubijanje je pretvoreno u trijumf žrtvovanja veri, najviši stepen odanosti nekome ili nečemu. Svetom će, po njihovom, zavladati mir onog dana kada svi budu muslimani. Do tada će carovati smrt. Jedan belgijski policijski inspektor izjavio je prošlog meseca da je borba koju oni, u Briselu na primer, vode protiv radikalnih islamista, već izgubljena. Tačno: ne možete pobediti ljude koji ubijaju s blaženim osmehom na licu, odlazeći u smrt, opasani eksplozivom, s apsolutnom verom da će ih za nekoliko sati primiti Alah lično, ručati s njima, a potom ih odvesti do odaja u kojima ih za uživanje čeka nekoliko nevinih devojaka.

Ovo je deo svedočenja jednog odbeglog borca Islamske države, objavljenog u zapadnoj štampi prošle nedelje.

Posebno zastrašujuće deluje činjenica da se sa svega nekoliko nedelja vremena meri period pretvaranja mirnog, porodičnog čoveka, prodavca povrća u predgrađu Pariza, u monstruma koji s teško pojmljivim unutrašnjim mirom, kao da čini najbezazleniju stvar na svetu, puca u nevine ljude, decu, žene, a potom sebi u glavu. I dalje je tajna kako to postižu ovi što regrutuju masovne ubice. Koje su to tehnike preuzimanja kontrole nad ljudskim umom? Šta jednog profesora, čoveka koji govori tri svetska jezika, natera da ostavi ženu i troje dece u Londonu, u kojem je rođen, i ode da se bori na strani Islamske države, žudeći da u toj borbi pogine, a pre smrti da ubije što više "nevernika". Oni koji se vrate, ubijaju po Evropi.

Ima li Evropa šansu protiv ovakvih boraca? Kuda ovo ide? Aparati prinude država unutar Evropske unije ne pokazuju sposobnost da pobede "Alahove borce". Sledi li samoorganizovanje naroda koji više neće hteti da živi u strahu? Gde je kraj i kako će da izgleda kraj ovog sada već otvorenog rata. A ko kaže da ovo nije rat, taj radi na njegovom širenju i ubrzanju.

(Novosti.rs | Piše: Ratko Dmitrović)

Scroll to top