Patologija ove nacije oduvek je bila takva da gotovo religiozno obožavamo pobednike. Naravno, samo dok pobeđuju. Čim karijera krene da štuca, a to se neminovno dešava svakome, od glorifikovane figure, vrlo brzo se postaje predmet nipodaštavanja i podrugivanja jer kako kaže stara narodna, "na ranjenog vuka i zec kidiše."

Nervira me što se uvek identifikujemo sa tuđim uspesima i prisvajamo ih, a tuđe poraze koristimo da bismo lešinarili. Prezirem taj srpski manir da udaraš na nekoga (samo) kad padne. Ako imaš nešto (o) nekome da kažeš, uradi to kad je u najboljem izdanju, sve ostalo je jajarski.

{adselite}Juče je izbio incident ispred bazena „Mari Lenk“ u Riju po završetku vaterpolo utakmice Srbija - Australija. Dača Ikodinović se posvađao sa čelnicima Vaterpolo saveza Srbije jer je morao da se švercuje i bez karte navija za svoju zemlju, pošto mu se iz Saveza nisu javljali na telefon i nisu hteli da mu obezbede karte da gleda utakmicu. Utakmicu svoje reprezentacije. Utakmicu svoje reprezentacije za koju je godinama igrao i sa njom doneo bezbroj medalja ovom narodu. Slično se desilo i nedavno, kada Dača nije dobio karte ni za finale sa Crnogorcima.

Dakle, igraš 12 godina za državu i onda neko neće da podigne slušalicu kad ga pozoveš? Ne javiš se jednom Danilu Ikodinoviću EJ BRE!! Šta znam.. Valjda je trebalo da igra 112 godina za reprezentaciju da bi zaslužio dve karte za utakmicu??

No, mi smo poznati po zaboravljanju svojih najvećih asova. Umesto da ih dižemo u nebesa još naredne tri reinkarnacije, čim više nisu najbolji na svetu – ćao! Kamo sreće da ih samo zaboravimo, a ne... Mi moramo da ih vucaramo po blatu i rasporimo utrobu mrcvareći ih po žutoj štampi u tekstovima kome je ispao stomak na plaži, a kome sisa, čija je devojka bivša devojka nekog drugog, ovaj se ofucao, ova omatorila i tako u nedogled. Posle ih se još eventualno setimo kad umru i to nekim licemernim tekstom o tome kako su teško živeli i kako im država ništa nije pružila. Plus, obavezno neki senzacionalni naslov tipa "NEĆETE VEROVATI SUPRUGA PLAKALA NA SAHRANI DECA TUŽNA (FOTO) (VIDEO)" ili nešto podjednako odvratno.

Kako naši sportisti prolaze kad više nisu na vrhuncu karijere najbolje znaju oni sami. Pogledajmo kako se sada ophodimo prema nekada najboljim sportistima na svetu Ani Ivanović, Jeleni Janković, Jasni Šekarić, Dragutinu Topiću, Moniki Seleš, Aleksandru Šapiću, Danilu Ikodinoviću.. Ma, premalo je ovde papira da bismo mogli sve da ih nabrojimo...

Poslednji i možda najteži udarac za naciju bilo je ispadanje Bravonoleta u prvom kolu. I, po starom dobrom srpskom običaju, svetina je počela svoj takozvani "šlajm fest", najveći domaći festival takmičarskog karaktera, gde se mi, stoka, nadmećemo u pljuvačini nekoga ko je izneverio naša očekivanja, jer bože moj, svi postoje samo da bi ispunjavali naša očekivanja, ne? Pa... ne.

 

 

I Novak Đoković to zna. Ništa mu nismo pružili kao država, a ubiramo sve njegove uspehe kao svoje. Vratio nam je najboljim mogućim PR-om koji je Srbija ikada imala. Ali, jednom izgubiš, odma pljušte komentari "pa da, neće da se pomuči kad je nagrada mala i kad treba da igra za Srbiju, a ne za sebe." A istina je zapravo da je Novak uvek igrao za Srbiju. I samo za Srbiju. A mi smo ga doveli u situaciju da se on nama izvinjava jer nije ispunio naša očekivanja. Da ponovim, naterali smo jednog Novaka Đokovića da se izvini svima nama kojima je zasmetalo što neće duže zabavljati naša lenja dupeta u foteljama.

Pa, sram nas bilo.

(Izvor: 24Sata.rs / Autor: Boris Trivan)

 

Scroll to top