Zapanjila bi vas smela pretpostavka da vam je neko pre 25 godina kazao da će zemlja Envera Hodže biti najuspešnija država u tranziciji od socijalizma ka kapitalizmu.

A to je tek jedna u nizu stvari o kojoj niko nije mogao da sanja kada je pre četvrt veka na današnji dan rušen Berlinski zid. Ogroman broj građana tranzicionih zemalja živi gore nego u komunizmu, zemlje liberalne demokratije prisluškuju građane kao što su nekad radili režimi iza „gvozdene zavese”, a verovatno najveće iznenađenje je što smo u godini kada obeležavamo kraj ideoloških podela između Istoka i Zapada zakoračili u novi hladni rat.

Kao što ćete pročitati u tekstu Branka Milanovića, Albanija je od svih zemalja istočne Evrope i bivših republika SSSR-a ostvarila najveći ekonomski rast. Osim toga, postala je najveći američki saveznik na Balkanu i ušla u NATO. A ko je 1989. mogao i da pretpostavi da će 2014. najmiliji gost u srpskoj prestonici biti predsednik Rusije, a u Tirani i Prištini (nekoliko godina ranije) američki predsednici Džordž Buš i Bil Klinton.

Mnogo je toga bilo nezamislivo, a stanovnicima koji su se radovali padu Čaušeskua ili perestrojci u Rusiji svakako ni na kraj pameti nije bilo da će im prelaskom na kapitalistički način proizvodnje standard biti niži nego što im je bio u komunizmu. Ekonomski rast u mnogim od ovih zemalja i dalje je daleko ispod onog na Zapadu.

Šta tek reći za građane SFRJ kojima se zemlja raspala u krvi. Za Jugoslovene kao da je tek počinjala istorija, koja je po Frensisu Fukujami morala da se završi onog trenutka kada je socijalistički i komunistički Istok rešio da prigrli slobodno tržište i partijski pluralizam. Građanima Srbije mora da se tranzicija čini kao crna rupa koja ih je usisala zbog sumnjivih privatizacija, korupcije i uspona oligarha.

Bugarska, Rumunija i Hrvatska ušle su u EU i NATO i time mislile da su zauvek prešle na drugu stranu, ali i njih muče upravo ovi tranzicioni problemi. Ako svemu tome dodamo još i gušenje slobode medija, onda je jasno da politička liberalizacija nije donela demokratiju o kojoj su ljudi maštali gledajući snimke iz Berlina.

 

 

 

Sa zidom je počeo da se ruši i dotadašnji međunarodni poredak u kojem su dve najmoćnije države podelile svet na interesne sfere. Komunizam je poražen, SSSR se raspao i Amerika je postala jedina supersila koja je ušla u rusko dvorište proširivši NATO na zemlje nekadašnjeg istočnog bloka. Ušli smo u unipolarni svet ili novi svetski poredak u kojem niko nije mogao da se suprotstavi planovima Vašingtona.

Prema jednom objašnjenju, SAD su i bombardovale Beograd 1999. zbog toga da bi pokazale oslabljenoj Moskvi da ona više ne može da polaže pravo na interesnu sferu na Balkanu i spreči vojnu intervenciju protiv Srbije.

Ipak, kraj prošle decenije donekle je uzdrmao tako postavljen svet. Velika ekonomska kriza oslabila je zapadne ekonomije, dok je Kina i dalje ostvarivala veliki ekonomski rast, postavši najveći vlasnik američkih državnih obveznica. Usledio je rat u Gruziji 2008. i rusko sprečavanje ove zemlje da uđe u NATO.

I pored činjenice da su SAD i dalje najmoćnija zemlja sveta, ima tumačenja po kojima su ekonomski bum članica BRIKS-a (Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike), ostanak Bašara el Asada na vlasti u Damasku ili uspon Islamske države u Iraku i Siriji naznake postameričkog sveta.

Konačno, ruska aneksija Krima i pobuna proruskog stanovništva u Ukrajini, zbog čega je onemogućen ulazak Kijeva u NATO, doveli su do drugog hladnog rata. Sećamo se da je Vašington tvrdio da je Moskva neprijatelj Zapadu zbog njene opasne totalitarne ideologije koja ne dozvoljava političke i ekonomske slobode. Komunizam je pao, ali je na probi ona fridmanovska ideja o idiličnoj saradnji liberalnih država, međusobno povezanih trgovinom.

Ekonomije EU i Rusije jesu isprepletane, ali ih to nije sprečilo da uđu u sukob zbog Ukrajine. Pokazalo se da SAD i Rusija nisu rivali zbog suprotstavljenih ideologija već zbog činjenice da su dve ogromne zemlje koje se takmiče za širenje uticaja i uvećanje moći. Na Zapadu, ipak, prevladava mišljenje da je za sukob kriv predsednik Vladimir Putin.

Ovaj stav je najbolje ilustrovan u tekstu Rodžera Koena u „Njujork tajmsu” gde piše da je Putin gurnuo Rusiju u nacionalizam, izazvao EU i okrenuo se Aziji, pre svega Kini sa kojom je sklopio ugovor o gasu vredan 400 milijardi dolara.

 

 

Ronald Regan je govorio za SSSR da je „carstvo zla”, ali sada brojni zapadni mediji, političari i javne ličnosti od Hilari Klinton preko princa Čarlsa do kanadskog premijera Stivena Harpera upoređuju Putina sa Hitlerom. Putin je u nedavnom intervjuu za naš list prvi put kazao da „ubeđenost u vlastitu izuzetnost”, što je bila jasna aluzija na američku izuzetnost, može da dovede do „stravičnih posledica” nalik na one iz Drugog svetskog rata.

U neočekivane obrte posthladnoratovskog sveta možemo uvrstiti i to što je Edvard Snouden otkrio da su SAD i Britanija ka milionima građana uperile svevideće špijunsko „oko”, povezivano sa orvelijanskim društvima sa Istoka. Konačno, popularnost nekih lidera slobodnog sveta izjednačio se sa podrškom koju su uživali lideri centralnih komiteta na izdisaju, pa je rejting predsednika Francuske Fransoa Olanda 13 odsto.

Mislilo se da posle 9. novembra 1989. više nema otvorenih pitanja o tome koja je strana pobedila i čiji je sistem dobar. Vidimo, međutim, da se tadašnji događaji i period koji je usledio u različitim zemljama različito tumače.

Kako nas podseća američki profesor Džefri Endžel u tekstu u „Los Anđeles tajmsu”, veoma je važno kako lideri vide prošlost jer to određuje njihove postupke u budućnosti. SAD su pad Berlinskog zida videle kao trijumf svojih vrednosti pa su tako opijene pobedom počele da „oslobađaju” narode od diktatora, napadaju Irak i Avganistan, šalju dronove iznad Pakistana ili Somalije, i to sve na štetu ulaganja u zdravstveni sistem ili obrazovanje na svom tlu.

Američki stručnjak za međunarodno i ustavno pravo Brus Fajn je čak kazao da je pobeda u hladnom ratu možda čak bila i Pirova pobeda. Putin je slom SSSR-a opisao kao „najveću geopolitičku katastrofu veka”, iz čega zaključujemo da će osporiti status koji je Rusiji dodeljen devedesetih, kada je bila ekonomski i politički slomljena.

Rušenje Berlinskog zida za Kinu nije bilo pitanje pobede ili poraza i ona je nastavila da nudi ekonomski rast i skok standarda podrazumevajući da od građana traži odustajanje od  političkih sloboda.

To nas dovodi to sadašnjeg trenutka kada Amerika i dalje želi da bude svetski policajac, Rusija nastoji da vrati moć i ugled, a Kina da jača držeći se svog modela za koji odavno govore da mu je suđeno da se uruši. Fukujama je sahranio istoriju, ali Endžel upozorava da će ipak ona biti ta koja se „poslednja i najslađe smeje”.

 

(Izvor: webtribune.rs) 

 

 

 

 

Scroll to top