Nekadašnji đaci Prve beogradske proslavili 45 godina mature sa omiljenom profesorkom. Da vide Radmilu Stošić neki došli čak iz Afrike, Kanade... Mešali se suze, osmesi, sećanja i tuga.

"Kada sam odlazila u penziju, davne 1972. godine, s namerom da se preselim kod ćerke u Francusku, mislila sam da vas, moju decu, poslednju generaciju kojoj sam bila razredni starešina, više nikada neću videti. Ipak, ovaj trenutak došao je posle ravno 45 godina. Rođena još u vreme Prvog svetskog rata, nikada se nisam nadala da ću proživeti ovoliko dugo, ali evo nas tu gde smo", rekla je kroz suze Radmila Stošić (103), čuvena profesorka matematike Prve beogradske gimnazije, kada su je na ulazu ove škole dočekali đaci četvrtog jedan odeljenja na proslavi 45. godišnjice mature.

Okupljanje generacije 72. bilo je dogovoreno za tačno u podne, a prijatelji, od kojih se neki nisu videli i duže od tri i po decenije, ipak su lako prepoznavali jedni druge. Za ovu priliku, kako bi videli svoju dragu razrednu, došli su sa svih strana sveta, iz Afrike, Amerike... Zagrljaji su dugo trajali, a osmesi na licima blistali. Vidno uzbuđeni, čekali su da se pojavi Radmila, učenica Mike Petrovića Alasa, kojoj su se divili i koja je promenila njihove živote.

- Doživeti 45 godina od mature i pritom videti razrednu koju smo obožavali, velika je sreća za sve - priča Jelena Živković za "Novosti".

 

- Mislili smo da legendarna Radmila Stošić odavno nije među nama. Slučajno smo, dok smo pre nekoliko godina pratili meč Novaka Đokovića, videli da ga je jedna starija gospođa zamolila da je primi. Tada smo prepoznali našu razrednu i odlučili da je pronađemo, stupimo u kontakt s njom i dovedemo je na proslavu mature. Zahvaljujući Đorđu Konfortiju, našem školskom drugu koji je ceo ovaj događaj organizovao iz Kanade, uspeli smo u tome.

Ushićenost, suze, osmesi, sećanja i tuga za starim vremenima mešali su se iz minuta u minut. Omiljenoj razrednoj ljubili su ruku, milovali je, brisali joj suze. Britkog duha i uma, ona ih je po dolasku odmah prekorila zašto su im cigare u rukama.

- Svega se seća, čak i kako me je jurila kroz hodnik škole da me bije. Kad sam je pre neki dan dočekao na aerodromu kada je doputovala sa ćerkom iz Pariza, ispričala mi je stvari koje sam ja zaboravio. Bio sam joj miljenik, pa me je odmah prepoznala - govori Đorđe Konforti. 

Iako su skoro godinu dana, preko društvenih mreža, planirali ovaj skup, pojedini školski drugovi sreli su se i progovorili prvi put posle više od tri decenije.

- Sad kad smo stariji, mi koji smo još u Begradu, okupljamo se ovako svake ili svake druge godine. Ipak, neke smo posle dugo godina "ubedili" da dođu. Dragica Todorović je, samo za ovu priliku, iz Gane došla u Srbiju. Zbog razredne su i Đorđe i Dubravka došli iz Kanade. Žao mi je što još neki prijatelji nisu mogli da prisustvuju ovome - govori Mihailo Repak.

 

U svečanoj sali gimnazije, vremešna Radmila Stošić polako je prozivala đake, čitajući redom imena iz starog dnevnika. Dugogodišnji prijatelji su pričali o sebi i svom životu, šalili se jedni s drugima.

Posle prozivke, druženje je nastavljeno u jednoj prestoničkoj kafani. Uz piće i hranu, priče su počele da se ređaju, a sećanja da naviru. Razgovor nije mogao da prođe ni bez starih školskih simpatija, ali ni prozivki na račun onih koji nisu želeli da beže sa časova.

- U razredu je bilo nas 24 devojke i samo sedam momaka - priseća se Ljiljana Petrović.

- Svi smo bili složni, jedinstveni. Zajedno smo bežali sa časova, ali smo i zajedno učili. Pomagali smo i branili jedni druge. A naša divna razredna je bila stroga i pravična. Znala je dobro svakoga od nas, kako živi i kakve probleme ima. Učenicima sa lošim ocenama besplatno je držala dodatne časove jer je smatrala da joj je to dužnost.

Svakome je ostao u sećanju i roditeljski koji je Radmila sazvala zato što je njeno odeljenje posećivalo kafanu "Šara".

Rečenica: "Vaša deca piju i brukaju ovu školu" i danas im izazove smeh i suze. Bila je to samo jedna u nizu dogodovština, koju su sa legendarnom profesorkom Stošić doživeli.

(Novosti.rs)

Scroll to top