Ako je bilo još negde, nije zabeleženo kamerom da su između 1991. i 1995. Srbin i Hrvat jedan za drugoga uglancali cokule, obrijali se, začešljali i zakopčali, i da je poraženi pošteno priznao da je poražen i iskreno čestitao boljem od sebe. U svim drugim slučajevima neprijatelj je bio gori, piše Ante Tomić.

- Kad se srpski pukovnik Čedo Bulat predao hrvatskom generalu Petru Stipetiću, bio je to možda najbolji trenutak prošlog rata, i ne samo jer se tada, 8. avgusta 1995. godine na Baniji kod Topuskog, rat zapravo završio, jer se u Hrvatskoj nakon toga više nije ginulo - piše splitski književnik Ante Tomić u kolumni za "Jutarnji list".

 

Ljudskog i pristojnost u mraku ratnog prostaštva

On o ovom događaju piše kao nečemu što "valja upamtiti i zato što je bio usamljeni i nesigurni, treperavi žižak ljudskosti i pristojnosti u gustome mraku ratne neljudskosti i prostaštva".

On dalje podseća na trenutak kada su se u sumraku rata susreli srpski i hrvatski oficir.

Zaustavili su se, piše Tomić, na pustoj cesti, s jedne strane je bio Srbin, s druge Hrvat, a obojica su svojevremeno bili oficiri JNA i to još bliski saradnici i prijatelji.

Pošli su jedan drugome u susret.

Ante Tomić
Foto: V. Živojinović / RAS SrbijaAnte Tomić

Poslednjih nekoliko metara srpski oficiri je visoko podizao kolena i petama udarao petama o asfalt, da bi se na kraju ukipio pred hrvatskim oficirom, oštro mu salutirao i viknuo:

"Gospodine generale, pukovnik Čedo Bulat, zapovednik 21. kordunskog korpusa. Predajem vam korpus i čestitam hrvatskoj vojsci na pobedi".

 

Samurajska predstava

- Ako je bilo još negde, nije zabeleženo kamerom da su između 1991. i 1995. Srbin i Hrvat jedan za drugoga uglancali cokule, obrijali se, začešljali i zakopčali, i da je poraženi pošteno priznao da je poražen i iskreno čestitao boljem od sebe. U svim drugim slučajevima neprijatelj je bio gori. I za Srbe i za Hrvate neprijatelj je bio životinja, i zvanično i nezvanično, i u parlamentu i na ulici, i u novinama i na televiziji. Vjesnik i HTV, jednako kao i Politika i RTS, one su s druge strane bez izuzetka prikazivale kao čudovišta. Srbi su za HTV mogli biti samo četnici, a Hrvati za RTS jedino ustaše. Zveri koje su naše dobre i ispravne momke isključivo podmuklom prevarom i zločinom mogle pobediti - piše Ante Tomić, dodajući da je cela ta časna i gospodska, samurajska predstava na banijskoj cesti, bila je sasvim retka zgoda da su Hrvati i Srbi bili, eto, ljudi.

Foto: Roberta F. / Wikipedia

On se ovog događaja podsetio jer, 22 godine kasnije, penzionisani general Petar Stipetić nije bio na proslavi "Oluje", i navodi da je izostao iako je "najzaslužniji za uspeh" i da je preuzeo zapovedništvo u trenutku kada je "slavna akcija pretila da ispadne krasni prdac".

 

Bolno sećanje za nacionaliste sa obe strane

"Petru Stipetiću naši nisu oprostili da je bio gospodin, a ni pokojnom Čedi Bulatu, uveren sam, njegovi sve do smrti nisu zaboravili kako se osramotio kad je ustašama čestitao na pobedi. Šta mu je, pobogu, to trebalo? Bruka, bre! I dandanas, 22 godine kasnije, i srpske i hrvatske nacionaliste boli kad se sete patetičnog raporta u leto 1995. godine na Baniji. On se ne uklapa u njihova stajališta o svetu i čoveku, u istoriji kakvu oni žele, ta zgoda ne stane u njihove palanačke mozgove, među njihove skučene horizonte", piše Ante Tomić.

Foto: V. Živojinović / RAS Srbija

- Nacionalistički prostaci mržnju uvek opravdavaju tvrdnjom kako njihovi neprijatelji, ako i izgledaju kao ljudi, u stvari nemaju ljudskih osobina. I zbog toga čudaci poput Zlatka Hasanbegovića pišu neke nove istorije koje se često ne podudaraju s onim što je zaista bilo, i zbog toga je trebalo zaboraviti pozvati generala Petra Stipetića na proslavu u Glini, i zbog toga je pukovnik Čedo Bulat zaboravljen umro u Beogradu - piše Tomić.

(Jutarnji list / Blic.rs)

Scroll to top