“Pozvani smo da činimo saglasno svome zvanju, onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao. Ni manje, ni više, a ono što mi ne uspemo da učinimo, to ostaje da učini Gospod i nadopuni naše nedostatke.“

Kad bismo samo ovu od mnogih poruka patrijarha Pavla upamtili, učinili bismo život mnogo boljim i sebi i drugima. Ali, i učenje je proces. Ako mnoge jednostavne, a mudre reči nismo dokučili za njegova života, nije kasno da ih se podsetimo, da ih pamtimo i prenosimo.

Ne samo po mislima njegovim, već i po samom životu kakav je živeo možemo naučiti primer pravog hrišćanskog života.

Na današnji dan 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci u Slavoniji, pod svetovnim imenom Gojko Stojčević, rođen je patrijarh srpski gospodin Pavle, 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.

 

Rano je ostao bez roditelja. Kada mu je bilo svega tri godine umro mu je otac i ostao je sa majkom i bratom Dušanom. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treća je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijom očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka — patrijarha Pavla. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Iako je u tuzlanskoj gimnaziji iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bila je šestorazredna bogoslovija u Sarajevu. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali "pjevalica". U Sarajevu je bio član društva "Trezvena mladež" koje se borilo protiv opijanja i pušenja.

U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat.

Drugi svetski rat proveo je u ovčarsko-kablarskom manastiru Svete Trojice i manastiru Vujan. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. 1954. postaje jeromonah, protosinđel je postao iste 1954, a arhimandrit 1957. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi svetog Đorđa.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji.

Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom.

 

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja. Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha Germana.

Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su "prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega".

Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočare, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.

Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da "ima ko to radi u Patrijaršiji", on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško.

Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo.

Kada je sa episkopima vozom putovao za Austriju na jedan od ekumenskih susreta, baš u njihovom vagonu nije bilo grejanja. Po izlasku iz voza, sve vladike su se žalile na hladnoću i kako su se smrzli, a patrijarh im je, aludirajući na višak kilograma i njihovo salo rekao: "A meni nije imalo šta da se smrzne."

Uzrečica mu je bila: "Bog te video…"

Patrijarh srpski gospodin Pavle upokojio se u svojoj 95. godini, u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, a patrijarh je kasnije umro u snu. Prema sopstvenoj želji izraženoj u testamentu, sahranjen je u manastiru Rakovica.

 

(BalkansPress / Opanak)

Scroll to top