„Slomili smo svaki otpor neprijatelja, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi”, sećao se Ivan Filipović, redov Drinske divizija iz Uba...

Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebivom voljom i nadom u boga – junaci, napred u otadžbinu”.

Ovako je, pre tačno 90 godina, glasila naredba srpske Vrhovne komande izdata uoči početka jedne od najvećih operacija u Prvom svetskom ratu – proboja Solunskog fronta. Rezultat te operacije, koja je počela u zoru 14. septembra 1918. godine, bili su kapitulacija Bugarske, Austro-Ugarske i Nemačke, oslobođenje Srbije, prelazak srpske vojske u prekodrinske krajeve i stvaranje Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca – zajedničke države južnih Slovena, koja je proglašena u Beogradu 1. decembra 1918. Tako je saveznička pobeda na jednom, za neke zemlje gotovo sporednom frontu odlučila ishod rata i bila odlučujuća za stvaranje nove države. Ali, kako je sve počelo?

 

Juriš u zoru

Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara i koji se, preko Albanije na zapadu prostirao sve do Jadranskog mora, srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana (ruska brigada je povučena posle Oktobarske revolucije), dok su ih sa druge linije, dobro ukopani u rovove, gledali nemački i bugarski vojnici. Već 1916. srpska vojska je imala svoje vatreno krštenje na Kajmakčalanu kada je, posle ogromnih žrtava i borbe prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh, planinu Nidža i grad Bitolj. Ali, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, a što zbog neuspešnog ulaska Rumunije u rat, na strani sila Antante operacije su obustavljene. Tako je, na žalost naših vojnika kojima se žurilo kući i čiji je moral zbog toga polako počeo da opada na Solunskom frontu, od 1916. do septembra 1918. uglavnom vladalo zatišje. A onda je usledio rasplet.

*Momčilo Gavrić, najmlađi srpski Solunac

Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj. Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.

Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra (u 5.30 časova) druga srpska armija krenula u juriš i to na potesu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete o čijoj strahoti svedoči i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu:

„Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitraljez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče – ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti. Najzad malaksao Bugarin više ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi – hajde Francuz napred”…

 

Prodor koji je odlučio ishod rata

Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata.

„Slomili smo svaki otpor neprijatelja, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj”, sećao se Ivan Filipović, redov Drinske divizije iz Uba.

Ta ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu tako da je, po rečima D’Eperea „srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala”. Zato i ne čudi što je Skoplje oslobođeno već 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju…

Srpska vojska je nastavila prodor i kada su Britanci i Grci kod Dorjana doživeli neuspeh čime je i ishod cele operacije bio doveden u pitanje, a sprečili su i Nemce da se utvrde na liniji Peć–Kosovska Mitrovica–Kuršumlija–Niš. Jedinice prve armije su u Niškoj operaciji za samo nekoliko dana pobedile protivnike, tako da je srpska vojska već 11. oktobra ušla u Niš. Time je prvoj armiji bio otvoren put u moravsku dolinu tako da je Petar Bojović, na čelu Dunavske divizije 1. novembra pobedonosno umarširao u Beograd. Za to vreme jedinice druge armije su oslobodile zapadnu Srbiju. Već 3. novembra kapitulirala je Austro-Ugarska, čime su se stekli uslovi da srpska vojska pređe Dunav, Savu i Drinu.

 

———————————————————–

Franše d’Epere, francuski maršal: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD: „Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe…”

Pol de Šanel, predsednik francuskog parlamenta: „Posle Turske – Bugarska, posle Bugarske – Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”

Alfred Kraus, austrijski general: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”

Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!”

(BalkansPress / Izvor Politika)

Scroll to top