Nataša je u roku od godinu dana izgubila muža i ćerku, ostala je invalid, a onda je upoznala Rusa koji joj je za tri nedelje vratio osmeh na lice!

Nataša Vukelić (66) trenutno živi u Domu za stara lica Voždovac, a njena priča je jedna od onih koja neće ostaviti ravnodušnim, ni najveće skeptike. Ovo je priča o čudu, veri i nadi, priča koja se teško objašnjava, a lako prihvata.

Nataša je ceo život posvetila kuvanju, i najbolje uspomene je vežu baš za njenu profesiju koja joj je, pored porodice, bila i ostala najveća ljubav i inspiracija.

 

Iako zbog prirode posla nije imala mnogo vremena za sebe, uživala je u radu u Manježu gde je vremenom postala i šef kuhinje, a na toj poziciji je bila više od 11 godina.

Svu bagru, ali i najveće beogradske mangupe sam tamo upoznala. Uživala sam družeći se sa tim finim i zabavnim ljudima. To je bio život, a ne ovo životarenje čemu danas prisustvujemo, objasnjava Nataša za Espreso.

Nataša je bila srećna i ispunjena žena, a njen život su činili njen suprug i njena ćerka jedinica. Nakon saobraćajne nesreće koja je zadesila njenu porodicu, više ništa nije bilo isto. Nataša je izgubila muža i ćerku nakon čega je ostala sama. Vremenom, upala je u tešku depresiju, a onda joj se desila još jedna nesreća koja joj je ovog puta zauvek, promenila život.

*Foto: Privatna arhiva

- Bila sam na poslu kada mi se desilo nešto što me je 14 godina držalo kao taoca u sopstvenom životu. Tog dana nisam ni slutila da cu postati invalid. Na poslu sam se slučajno okliznula, nakon čega sam pala unazad udarivši glavom o sto.

 Stolica mi je tada pala pod kičmu, slomivši je u sekundi. Odmah su me operisali, a tom prilikom sam ostala i bez bubrega jer je bio nagnječen pa je izgubio funkciju. Noge i ruke više niko nije mogao da mi osposobi, priseća se Nataša.

*Foto: Privatna arhiva

Njena dijagnoza je glasila - paraliza obe ruke i noge ili stručnije, kvadriplegija.

*Foto: Privatna arhiva

Nakon još jednog bolnog saznanja, Nataša je odlučila da napusti porodičnu kuću jer kako kaže, više nije mogla da živi sa uspomenama od kojih se ne živi.

Štaviše, one su je vukle na dno. Zato se jednog jutra probudila odlučivši da ode u starački dom.

Za mene nije bilo druge opcije jer iako imam prijatelje, bila sam jako usamljena i dan-danas se ne kajem sto sam došla ovde, priča sad već nasmejana Nataša.

 

Iako je mislila je da će do kraja života ostati invalid, i da će u kolicima jednog dana i skončati, sudbina je za nju imala drugačiji scenario.

- Brat me je odveo kod jednog Rusa koji je nakon čitanja moje dijagnoze tvrdio kako može da me "vrati na noge". On povremeno dolazi u Beograd i to samo kada se prijavi dovoljan broj pacijenata jer ipak Moskva nije blizu, kaže Nataša i dodaje:

- Nakon što je još jednom pregledao moju dijagnozu, rekao mi je da se opustim i uživam u muzici koju mi je puštao. Nije mi bilo jasno o čemu se radi, ali sam odlučila da ga pošlušam, objašnjava Nataša.

*Foto: Privatna arhiva

Kada se opustila, prepoznala je Štrausovu savršenu muziku koja joj je kako kaže, ulivala neverovatan spokoj. Uživala je sat i po vremena nakon čega se njena terapija svaki put završavala. Za nedelju dana Nataša je čula skoro sva izvođenja, ali nije bilo pomaka.

Druge nedelje, Rus joj je puštao nešto malo "žešće", poput Ravelovog "Bolera". Treća nedelja je Nataši okrenula život naopačke.

Mislim da sam bila pod hipnozom, ne mogu da se setim ničega, a slušala sam sve što mi Rus kaže, i to bez pogovora. U jednom trenutku mi je stiskao ruku sve jače i jače govorivši mi, "Nataša, ustanite da igramo, Nataša ustanite da igramo". Počela sam da govorim sebi u bradu, "ja to mogu", kada sam osetila najjači stisak do tada.

Osećala sam se kao da mi je struja prodrmala celo telo, a onda su mi noge samo poletele ka gore. Istog trenutka sam ostala bez klompi koje su mi spale, a ubrzo sam ustala da zaplešem sa čovekom čiji me je pogled kao magnet vukao ka sebi.

Nataša je ubrzo po direktivi Rusa otišla da donese čaj. Drhtavim ali nesigurnim hodom, odradila je posao. Bila je u šoku i još uvek pospana, ali je znala da je uspela. Osećaj radosti, kako kaže ne može da dočara rečima.

- Nakon čuda koje mi se dogodilo, vratila sam se u Dom za stare gde sam nastavila sa fizikalnim terapijama. Grudvice koje sam imala na stopalima i koje su mi godinama smetale su skoro u potpunosti nestale, a onda me je sačekao novi izaov - morala sam da smršam jer sam doživela drugi blagi šlog. Sada sam nova žena, po nalogu lekara sam izbacila slatkiše, gazirana pića i hleb, a sada izgledam odlično zar ne, pitala nas je Nataša kroz smeh.

*Foto: Privatna arhiva

Iako i dalje hoda sa dozom straha, ne plaši se da bih jednog dana mogla ponovo da sedne u invalidska kolica.

 

- Terapija je verovatno bila mešavina hipnoze i autosugestije, ali ne razmišljam mnogo o tom procesu. Rekli su mi da ne smem da se bavim negativnim mislima, već da moram da ostanem pozitivna što sam i oduvek bila sve dok me nisu zadesile sline nedaće, kaže Nataša.

*Foto: Privatna arhiva

Rus koji joj je vratio volju za životom naplaćivao je 1.500 dinara po seansi, a Nataša nam je objasnila da nema tih para na svetu, koje mogu da se mere sa činjenicom da je ona opet na svojim nogama koje su je hrabro vodile kroz život, koji u njenom slučaju uopste nije bio lak.

Nataša nema nameru da ode iz staračkog doma, čak ni nakon oporavka jer bi kako kaže, najteža boljka u njenom životu ipak bila da ostari u samoći.

 

(BalkansPress / Espreso.rs)

Scroll to top