"Vozila sam kroz četrdesetak zemalja, uglavnom istočnoevropskih i azijskih. U neke od njih sam ulazila više puta, a u pojedinima sam se zadržavala po nekoliko meseci".

Svako putovanje za čoveka je jedinstvena i neponovljiva avantura. Otkrivanje novih mesta i ljudi obogaćuje naše živote i daju im potpuno novi smisao i svrhu. Mnogi kažu da su tek na putovanjima upoznali sebe i da ta svoja iskustva ne bi menjali ni za šta na svetu. Nakon svakog puta, sledi povratak kući i porodici, ali ipak ima i onih ljudi koji odskaču od šablona. Među njima je i Snežana Radojičić, neustrašiva dama koja živi nomadskim životom i koja se od 2011. godine neprestano nalazi na putovanjima po svetu.

 

Snežana je zaista jedinstven primer žene koja po svetu neprestano putuje i to na biciklu. Sama bira trasu putovanja i sama odlučuje u kojoj će zemlji i koliko ostati. Tek se povremeno zaustavi na mestima koja joj odgovaraju kako bi napisala nove knjige, od čijih prodaja finansira svoje avanture po svetu.

Piše i blog gde informiše druge ljude o raznim udaljenim krajevima i takođe ih inspiriše da krenu u realizaciju sopstvenih avantura.

*Foto: Snežana Radojičić

Za Telegraf.rs je otvoreno govorila o svom neobičnom nomadskom životu, kao i o tome šta ju je nateralo da se upusti u takav jedan poduhvat. Ističe pozitivna i negativna iskustva koja je imala tokom puta, kao i koja mesta su je posebno inspirisala. Nagovestila nam je koje su joj želje za naredni period, ali i šta joj je najveći strah.

Kod većine ljudi se ljubav prema putovanjima obično vezuje za mladalačke godine, ali je kod Snežane situacija bila nešto drugačija.

- Od najranije mladosti pa sve do zrelog doba bila sam potpuno nezainteresovana za fizička putovanja. Priznavala sam samo putovanja u sebe, posredstvom lepe knjževnosti, filozofije, psihologije, umetnosti i, uopšte, duhovnosti.

*Foto: Snežana Radojičić

Završila sam jugo-svetsku književnost, upisala postidplomske studije, objavila prvu knjigu kao pobednik na tada najprestižnijem jugoslovneskom konkursu Matice srpske. Iz ove perspektive, zanimljivo je i indikativno da je njen naslov bio „Dok su duše lutale“, dok je moje veliko životno delo koje, uzgred, nikad nisam završila, trebalo da ponese naslov „Homo viator“ (lat: putnik, hodočasnik, tražitelj).

Psiholozi bi rekli da je moja podsvest već tada znala ono što sam ja otkrila tek sa četrdeset: da žudim i za ovim stvarnim, geografskim putovanjima - ističe ona.

Na prvo veliko putovanje - koje zapravo još uvek traje - Snežana se otisnula 2011. godine, kada je imala 44 godine. Krenula je biciklom na put oko sveta.

- Do tada sam posetila samo nekoliko zemalja u okruženju, a cikloturizmom sam počela da se bavim nekih pet godina ranije i najduže ture trajale su mi po nedelju dana. Ali imala sam sreće da je moj tadašnji partner bio iskusan cikloputnik, tako da sam od njega vrlo brzo sve naučila. Osam meseci kasnije, kada smo se razdvojili, već sam bila iskusni putnik na biciklu.

*Foto: Snežana Radojičić

Moja putanja vodila je od centralne Evrope, od Slovačke, na istok do Japana, na jug do Timora i na sever do Sibira. Vozila sam kroz četrdesetak zemalja, uglavnom istočnoevropskih i azijskih. U neke od njih sam ulazila više puta, a u pojedinima sam se zadržavala po nekoliko meseci.

Tako sam, recimo, u Turskoj provela tri meseca vozeći, u Indoneziji devet meseci, u Japanu šest... A u pojedinim zemljama sam se zadržavala da bih pisala svoje knjige: iznajmila bih sobu i ostajala da radim po pola godine dok ne završim rukopis - kaže ona.

Prva zamisao joj je bila da napravi krug oko sveta biciklom. Planirala je da pređe oko 44.000 km, koliki je obim ekvatora. Cilj je bio da putuje dve-tri godine, pa da se vrati kući i da objavi knjigu, ali nešto se u toku putovanja u njoj promenilo.

- Desilo se to da mi je put ušao pod kožu. Neizlečivo sam se zarazila slobodom, magijom otvorenih puteva, jednostavnim životom u kome brinete samo o tome da jedete dobro, da spavate na sigurnom i da vam bude toplo. Životom bez stresa, bez gledanja u sat, bez previše stvari, bez komfora, ali koji mi daje osećaj da je ceo svet moja kuća. Rečju, postala sam nomad.

*Foto: Snežana Radojičić

Što se brojki tiče, njih sam prestala da beležim otkad sam shvatila da to više nije putovanje, već moj način života. Ali, recimo da sam prošla kroz četrdesetak zemalja i do sada napravila nešto više od pedeset hiljada kilometara biciklom. 

Za ovo vreme, videla sam toliko toga, srela sam toliko ljudi i proživela toliko događaja, primila i dala toliko emocija, koliko staje u nekoliko prosečnih ljudskih života. Znate, često dok vozim, osetim takvu sreću, toliko ispunjenje životom da pomislim kako bih istog časa mogla da umrem bez imalo žaljenja - kaže Snežana.

 

Mnoga mesta su na nju ostavila poseban i snažan utisak. Svako je na nju delovalo drugačije i zauzelo je posebno mesto u njenim uspomenama.

- Prošla sam fascinantne prevoje Transfagarašan i Tranaslpina u Rumuniji, videla bunkere u Albaniji, vozila kroz ruske i kazaške stepe, hodočastila na Mamaev Kurgan – spomenik žrtvama Staljingradske bitke bez kojih današnji svet ne bi izgledao isto, lutala kroz podzemne gradove i ulazila u kapadokijske "vilinske dimnjake"; bila sam u kući najvećeg pripovedača svih vremena – Čehova, letela paraglajderom iznad Kavkaza preko kojeg sam prethodno prešla biciklom, opisala točkovim bicikla krug oko drugog najvećeg slanog jezera u svetu Isik-Kul u Kirgiziji, vozila se Transsibirskom železnicom, a veći deo te rute prepedalala, jela omolj na Bajkalu, u hramu Ivolginski Dancan dobila sam blagoslov od lame čije se telo nije raspalo ni pola veka nakon njegove smrti, pila vodu iz sibirskih reka koje su velike poput Save, a kristalno čiste.

*Foto: Snežana Radojičić

Takođe sam i kampovala pored polja smrti (minskih polja) u Kambodži, obišla najveći religijski kompleks na svetu Angkor Vat, gledala spaljivanje mrtvih u hramu Pašaputi u Katmanduu, uživala u predstavi tradicionalnih apsara plesačica, pedalala Putem svile kroz Kinu, videla terakota ratnike u Šijanu.

Pela sam se na Veliki zid i na drugu najvišu zgradu u svetu koja se nalazi u Šangaju, obišla bizano kraljevstvo patuljaka (ljudi patuljastog rasta) u provinciji Junan, plovila sam Mekongkom, hranila slatkovodne delfine, ušla u pećine Vijetkongovaca, videla živu reinkarnaciju hinduističke boginje, bila u rodnom mestu Bude, prešla nepalske Himalaje vozeći preko pasa Thorung La na 5416 mnv.

Kotrljala sam se putevima na kojima su slonovi ravnopravni učesnici u saobraćaju i preko kojih ponekad pređu i krokodili, igrala se sa tigrovima u tajlandskim hramovima, prešla legendarni most na reci Kvaj, vozila kroz 1000 km dugačku pustinju Gobi, doživela pustinjsku oluju, spavala u džunglama Burme i Indonezije, pela se na aktivne vulkane, približila se na nekoliko metara najvećim predatorima na svetu -- Komodo zmajevima, na Borneu posetila pleme Iban koji su tradicionalni lovci na glave (hedahunters), stigla do najsevernije i najjužnije tačke kontinentalnog Japana, učestvovala u šamanističkom ritualu, kupala se u onsenima starim hiljadu godina, hodočastila na mesta eksplozija A-bombi u Hirošimi i Nagasakiju... to je samo deo. Mogla bih da nabrajam danima - otkriva ona.

*Foto: Snežana Radojičić

Ističe da nije lako biti nomad i da nije uvek ni slatko. I ovaj životni izbor, kao i svi ostali, ima svoje prednosti i mane.

- Najvećom prednošću smatram taj veliki intezitet življenja i prisutnost u sadašnjem trenutku, a najvećim nedostatkom nemogućnost stvaranja dubljih emocionalnih odnosa sa ljudima koje usput upoznajem. Nije slučajno što je većina nas putnika dugoprugaša (longtime travelers) pomalo na svoju ruku, svi smo mi donekle čudaci i osobenjaci.

Primera radi, nedavno sam se zaustavila u Kini (u kojoj sam već po četvrti-peti put) i zaposlila se kao nastavnik engleskog jezika. Naime, ja nemam sponzore i finansiram se od male rente, prodaje mojih knjiga i tekstova koje povremeno pišem za neke inostrane portale.

Pošto već dugo planiram da pređem na američki kontinet, odlučila sam da sakupim malo više novca, pre nego što se tamo i otisnem.

*Foto: Snežana Radojičić

Našla sam odličan posao koji volim (pošto sam i po struci profesor jezika i književnosti), sa jako dobrim šefovima i prihvatljivim radnim vremenom, no moj je problem da ponovo živim po rutini.

S jedne strane, to je preko potreban odmor, "resetovanje" celog mog i fizičkog i mentalnog sistema nakon godina na putu, ali sa druge, povratak "normalnom" životu, makar i privremeno, na godinu-dve, za mene predstavlja veliko iskušenje, probu izdržljivosti. Nadam se da neću posustati - kaže ona.

Naglašava da su promene kod čoveka neminovne kada putuje. Priznaje da čim se čovek izmesti iz jednog okruženje u kome dugo boravi, da mu se odmah otvaraju nove perspektive.

- Stoga je svako putovanje korisno, svako izmeštanje iz okruženja u kome pretežno boravimo. Meni je putovanje pomoglo da se otvorim prema ljudima i svetu.

*Foto: Snežana Radojičić

Kada ste na putu poput mog, kada ste sami, kada nemate dovoljno novca (moj budžet je prvih par godina bio 6 evra, a sada ostaje u rasponu do 10 dolara) neminovno ste upućeni na druge ljude. U mnogo situacija zavisite od njih, od njihove dobrote. I kada vam oni otvore vrata svojih kuća da bi vas pozvali na obed ili ponudili smeštaj, oni vas puštaju u svoje živote.

 

Otvaraju vam svoja srca. Ne možete ostati zatvoreni na takve darove, već uzvraćate onim što imate: ljubavlju. E tu ljubav su dobri ljudi duž mog Puta (pišem inicijalom jer je reč o metafori života) izvukli iz mene tako što su mi davali svoju ljubav, doslovno na svakom koraku. Često to pominjem: da bih volela da jednom napišem knjigu o svim "čudima" ljudske dobrote koja su mi se dešavala svih ovih godina. A ne dešavaju se samo meni, već svim putnicima - kaže Snežana.

*Foto: Snežana Radojičić

Smatra da je stereotip kada se misli da putnik mora obavezno da traga za nečim tokom svojim putovanja.

- Putnik-nomad živi svoj život putujući, želeći samo da zadrži osećaj sreće kojim ga taj način života ispunjava. Ali ako bi trebalo da kažem za čime tragam, onda bih rekla da tražim dobrotu u ljudima. I nalazim je svuda, na svim meridijanima.

*Foto: Snežana Radojičić

Kad je nađem, kad doživim još jedno "čudo ljudske dobrote", o tome napišem priču, reportažu, blog (kasnije i knjigu). I postavim to na svoj Fejsbuk profil i sajt, na kojima me sveukupno prati dvadesetak hiljada ljudi.

 I nema srećnije osobe od mene kada mi ti prijatelji i pratioci napišu kako su ih priče dotakle, kako su shvatili da su ljudi svuda isti, kako su uticale na njih da i sami otvore svoje domove i svoja srca za neke putnike koje oni sreću, ili da učine za sebe nešto lepo i dobro što su oduvek želeli.

Ne volim pominjanje nekakvih "misija", ali sam s vremenom, a na osnovu toga šta se izrodilo iz naše interakcije, shvatila da je moja "misija" širenje svedočanstava o ljudskoj dobroti.

Ispričaću vam samo jedan primer toga, kako biste razumeli o čemu pričam. Nedavno me je Fejsbuk podsetio na epizodu iz Džakarte, u Indoneziji. Bila sam u prodavnici i servisu bicikala da kupim štap za zastavicu, koju nosim na zadnjem paktregeru, kako bih bila bolje uočljiva na drumu.

*Foto: Snežana Radojičić

*Foto: Snežana Radojičić

Zadesilo se da je unutra bio vlasnik koji priča engleski. Porazgovarali smo i on nije mogao da veruje kad sam mu rekla koliko dugo pedalam oko sveta. Pozvao me je da se pridružim njemu i njegovoj supruzi na ručku, a potom mi je rekao da hoće da me sponzoriše bici-opremom. I poklonio mi je novu kacigu, rukavice, bidone... Kada sam mu na rastanku zahvalila, rekavši mu kako je dobar čovek, nije ni trepnuo odgovorivši mi: „I Bog je dobar prema meni!“

 

Ili nebrojeni slučajevi kada me ljudi sretnu usput i pozovu na smeštaj u svoje domove. Mnogo puta davali su mi i ključeve od svojih vikendica i letnjih kuća. Dva puta sam bila ugošćena besplatno u hotelu. Davali su mi hranu, novac, donosili mi čak i cveće u šator. Ponovo naglašavam da je to iskustvo koje deli većina putnika - priznaje ona.

*Foto: Snežana Radojičić

Dva najveća straha pre početka putovanja su joj bila vezana za to što je žensko i što nema novca. Smatrala je da ženska osoba ne može da putuje samo na takav način.

- Našla sam saputnika i nešto novca za početak. Onda sam, nakon osam meseci, ostala bez oboje – partner me je napustio, a moj podstanar pobegao ostavivši dugove.

*Foto: Snežana Radojičić

To je bilo 2012. godine; sada je 2017. godina, a ja sam i dalje na putu. U međuvremenu sam naučila da je svet neuporedivo bolje mesto nego što mi verujemo, da se vrata otvaraju kad si uporan i siguran u to što radiš i radiš to najbolje što možeš, da je na putu mnogo lakše preživeti bez dovoljno novca nego u običnom životu, da je samoj ženi u mnogim aspektima lakše nego samom muškarcu, jer se većina ljudi postavlja zaštitnički.

Češće sam imala problem da odbijem nečiju zaštitu, u situacijama kada mi nije potrebna, nego probleme što sam nezaštićena. Primera radi, kada su se u nekom selu u Kambodži meštani organizovali da stražare oko mog šatora na smenu, tokom cele noći, što se ubrzo počelo pretvarati u žurku, pa sam morala da ih molim da me ostave bez svoje zaštite - otkriva ona.

*Foto: Snežana Radojičić

Iako već dugo putuje po svetu, do sada je imala samo dve neprijatne situacije.

- Kada je kineski farmer pokušao da prevrne moj šator u kome sam spavala, misleći da sam oštetila njegove useve, i kada su dvojica mladića pokušali da me opljačkaju kod Bajkalskog jezera u Rusiji, pa sam ih oterala suzavcem. Jednom mi je bila ukradena ručna torba (Peleponez, Grčka), nekoliko sitnica skinuli su mi sa bicikla kad bih ga negde parkirala, ukradene su mi nove gojzerice ispred hotelske sobe (na Borneu).

Lakše seksualno uznemiravanje imala sam u Gruziji, na Sumatri u Indoneziji, u Mongoliji – no tvrdim da za pet godina svaka prosečna žena bude više uznemiravana u gradskom prevozu od raznih perveznjaka. Kad je reč o povredama, samo sam jednom pala sa bicikla i tad me je spasla upravo kaciga mog indonežanskog dobrotvora.

*Foto: Snežana Radojičić

Kad živite na ovaj način, morate biti jako dobro upoznati sa lokalnim običajima i načinom oblačenja i ponašanja, zadržati zdrav oprez i verovati svom instiktu.

 

Mnogo puta selila sam se usred noći sa jednog mesta na drugo, što podrazumeva prebacivanje sve opreme deo po deo, ili pakovanje na bicikl, pa ponovonu vožnju i iznova postavljanje, a samo zato što nisam imala dobar osećaj. Jedan jedini put kad sam prenebregla taj osećaj, desilo se da su pokušali da me opljačkaju (pomenuti mladići na Bajkalskom jezeru).

*Foto: Snežana Radojičić

Svi veliki avanturisti i uopšte ljudi koji se svakodnevno suočavaju sa potencijalnim opasnostima po život znaju da problem nastane kad ignorišete taj osećaj.

Čovek ima prirodni nagon za preživljavanjem, jaku intuiciju, i ona se razvija u okolnostima kada nam je potrebna. A od vaše pameti zavisi da li ćete poslušati njen glas - ako ga ne poslušate, može vam biti zadnji put - ističe Snežana.

*Foto: Snežana Radojičić

Ima dosta toga što bi još volela da obiđe, ali ne zna da li će imati vremena da sve to realizuje.

- Naime, ja putujem sporo, zadržavam se svugde gde mi se dopadne koliko god mi to vizni režim određene zemlje dopušta. Potom, pravim pauze od putovanja da bih pisala knjige. Do sada sam tako živela po pola godine u Nepalu, u Kambodži, na Baliju, u Vijetnamu.

Trenutno, u slobodno vreme koje imam izvan škole pokušavam da pišem knjigu o Japanu, zemlji u kojoj sam provela šest meseci, vozeći od njene najsevernije do najjužnije tačke. Nemam tačan plan kuda dalje, kad završim sa pisanjem i podučavanjem, tj. kad prikupim sredstva za dalje. Imam želju da vozim u Latinskoj Americi, ali i u Kanadi.

*Foto: Snežana Radojičić

Takođe, pošto volim i da planinarim, želim da ishodam Pacific Crest Trail – najdužu treking rutu na svetu (4.280 km), koja prati vrhove planinskih masiva od meksičke granice do kanadske. Silna mi je želja i da vidim Kamčatku, rusko poluostrvo na severu. Videćemo šta će se od toga ostvariti.

U starosti, kada više ne budem mogla da putujem, želela bih da živim u nekoj zemljanoj kućici u prirodi, na tihom i povučenom mestu, i da pišem i dalje. Imam doživljaja i materijala za deset knjiga, koje, bojim se, nikad neću stići da napišem - iskrena je Snežana.

(BalkansPress / Telegraf.rs)

Scroll to top