Trst je vekovima bio deo Austrijskog carstva, iako su većinu stanovništva u njemu činili Italijani. Posle Prvog svetskog rata, u kojem je Italija od 1915. učestvovala na strani pobednica, ova zemlja ga je pripojila sebi, uz još neke delove Slovenije i jadranske obale.

U Drugom svetskom ratu Italija se borila na strani Sila osovine. Kapitulirala je 1943. godine, posle čega je potpala pod okupaciju Nemačke. Prvog maja 1945. godine, partizani iz 4. armije pod komandom Petra Drapšina i 9. slovenačkog korpusa oslobodile su Trst.Tito je hteo da ovaj grad uključi u novu Jugoslaviju.

 

Ovome su se usprotivili zapadni saveznici, koji su se bojali prodora komunizma u Italiju, pa je na Jugoslavijuizvršen jak diplomatski vojni pritisak. Premijer Velike Britanije Vinston Čerčil je vršio pritisak na američkog predsednika Trumana da se zajedno suprotstave jugoslovenskim trupama. Jugoslovenska armija je imala punu kontrolu nad gradom sve do 12. juna 1945. godine, a onda su se partizani povukli. Ipak, još dugo će ostati u sastavu posleratne države južnih Slovena.

Sporno područje stavljeno je pod zapovedništvo i nadzor savezničke vrhovne komande. Jugoslovenske trupe na tom prostoru su ograničene na 2.000 vojnika.

Ovo nije donelo mir na granicu. S italijanske strane granice bile su stacionirane jedinice poljskih emigranata u sastavu britanske armije, pod komandom vatrenog antikomuniste generala Vladislava Andersa, koji je neprestano provocirao partizane. Ni ostali se nisu uzdržavali, pa je od februara 1946. anglo-američka avijacija neprestano narušavala vazdušni prostor Jugoslavije. Ali, tada smo uzvraćali, pa je u avgustu 1946. jedan američki avion oboren, a drugi prisilno spušten, posle čega je ova praksa prestala.

 

Ovaj incident doveo je krizu do usijanja. S jedne strane stojala je američka koalicija, vojno prekaljena tokom ratnih godina. Ništa manje odlučni nisu bili ni Jugosloveni. Ipak, po prvi put shvaćena je neslućena „snaga balansa“ između istoka i zapada. Protiv Jugoslavije se nije moglo silom, jer je sa druge strane, hipotetički, pretila Crvena armija.

Ipak, mirovnim ugovorom u Parizu, 1947. godine formirana je Slobodna teritorija Trsta, koja je zvanično bila pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Bila je podeljene na Zonu A, kojoj je pripadao i sam grad, pod pod zajedničkom komandom američke i britanske vojske, i Zonu B, pod komandom Jugoslovenske armije.

Kostisteći zategnutost odnosa Tita i Staljina 1948. godine, SAD, Britanija i Francuska zatražile su da Jugoslavija celu Slobodnu teritoriju Trsta vrati Italiji. Ali, kad se Tito usprotivio Staljinu, privremeno su odustali od ovog zahteva, računajući da će Jugoslaviju istrgnuti iz „ruskog zagraljaja“.

Šest godina kasnije, međutim, ovaj je plan realizovan, i 1954. godine Slobodna teritorija Trsta pripojena je Italiji.

 

U jugoslovenskim gradovima se tada demonstriralo uz povike „Trst je naš!„, a studenti su Beogradujurišali na američku i italijansku ambasadu. Ostao je zapis da je jedna vojnička jedinica marširala od beogradskih Terazija do Slavije – kažu da su to bili Crnogorci, Nikšićani – i pevala: „Druže Tito, ajmo u Milano, da jebemo Silvanu Mangano„. Pomenuta Silvana je bila italijanska glumica, poznata po lepoti i bujnom poprsju.

Uprkos pritiscima, Jugoslavija je granicu sa Italijom priznala tek 1975. godine.

Danas o tom vremenu svedoči još samo ovaj vic:

„Deda uđe kod unuka u sobu i razočaran što ovaj po ceo dan lenčari sa slušalicama na glavi, kaže mu:

– Eee, u tvojim godinama ja sam išao u Trst. Sa drugarima uđem u kafanu, napijemo se, silujemo konobaricu, polupamo šank… Niko nam ništa nije smeo… To je bio provod!

Unuku dosadi da sluša ovu priču i pokupi se sa društvom u Trst. Posle sedam dana vraća se, izobličen od batina.

– Šta je bilo? – pita ga deda.

– Otišli smo u Trst, ušli u kafanu, napili se, silovali konobaricu i polupali šank… a onda je došla policija i ubila boga u nama – kaže unuk.

– Pa kako si išao?

– Sa turističkom agencijom…

– Aaa, ja sam išao sa partizanima!“

(Izvor: kurir.rs/ Momčilo Petrović)

Scroll to top