Moj krik, moj bol, moja suza i moje ogorčenje. Pišem u ime 68 nevinih žrtava četničkog pokolja u Vraniću, u ime 72 stanovnika sela Drugovca, koji su stradali zbog toga što su se partizani probili kroz obruč tri Dražina korpusa, pa je bes te bratije trebalo na nekome iskaliti. Pišem u ime krvavih kolevki, silovanih devojaka, opljačkanih i popaljenih kuća. Pišem, jer ne mogu i neću da ćutim.

Ovako govori Vladan Pantić, rođak šestoro preživelih u pokolju koji se desio u Vraniću 1943. godine. Predsednik Udruženja “20. decembar” decenijama se klanja senima nastradalih, u noći između 20. i 21. decembra te ratne godine i bori se da sećanje na njih ne utihne. Rastao je slušajući očevu priču o jezivoj noći četničke odmazde, o stravičnom pokolju nedužnog naroda. Poema “Pogled u pakao”, njegov je vapaj za razumom i istinom o, kako kaže, zlu i užasu, mržnji i bezumlju, kada su četnici Avalskog korpusa Prvog bataljona Posavske brigade klali žene, decu, bebe...

 

- Tokom leta i jeseni 1943. sazrevala je odluka da u Vraniću treba izvršiti veću odmazdu prema porodicama partizana i njihovih simpatizera - objašnjava Pantić. - Održana su tri sastanka četničkih glavešina, na kojima su napravljeni spiskovi smrti i plan izvršenja tog krvavog zverstva.

Pantić podseća da je u to vreme Draža Mihailović izdao naredbu svojim komandantima da odlučno i hitno, od Kosmaja pa do Beograda, “očiste teren od komunista, od tih avanturista i probisveta”.

- Ovdašnji četnici su dobili “zeleno svetlo” da realizuju svoj pakleni plan - navodi Pantić. - Dogovoreno je da pokolj u Vraniću bude na drugi dan Svetog Nikole. Računali su da će tada gotovo svi biti kod svojih kuća. Selo je bilo partizansko i zvali su ga “mala Moskva”. Komandant bataljona bio je narednik Spasoje Drenjanin Zeka iz Male Moštanice, komandant brigade poručnik Kosta Marinković, a komandant korpusa major Sveta Trifković iz Umke.

PROČITAJTE: PITAO JE BAKU: KOLIKO JE STANIĆA UBIJENO U RATU? Ovo je najpotresniji tekst koji ćete danas pročitati. Posle ovoga moguć je samo MUK (FOTO)

 *Deo porodice izbegao strašnu smrt

Pantić u knjizi “Pogled u pakao” navodi imena svih žrtava i izvršilaca strašnog zločina.

- Vranić dobro zna i pamti svaku žrtvu i svakog dželata iz te proklete noći - ističe on. - Ni mi ne smemo da zaboravimo zlodela Dražine vojske, koja danas sebe predstavlja kao oslobodioce. Ne postoje laži i izmišljotine kojima mogu da se operu krvave staze.

Pantić je, inače, jedan od velikih protivnika rehabilitacija četničkih komandanata.

 

- Stojim u porodičnoj spomen-sobi i gledam na zidu desetoro mučenika koji me nemo posmatraju i pitaju ono što ne znam i ne mogu da im objasnim. Stidim se i sramim svojih predaka, što su nevini stradali, osuđeni bez suđenja i krivice. Kako da objasnim njima, a i sebi, zašto su tako svirepo kažnjeni i zašto se ponovo ubijaju odlukom o rehabilitaciji - pita se Pantić. - Stidim se što nisam uradio više da odbranim njihovu čast.

On je revoltiran, jer su, kako kaže, zločinci i koljači proglašeni za patriote i oslobodioce.

- Protiv koga su se ravnogorci borili i koga su to oslobodili - pita Pantić. - Do kraja rata bili su rame uz rame sa fašistima u borbi protiv narodnooslobodilačke vojske i sopstvenog naroda. Na hiljade nevinih žrtava širom Šumadije i Srbije stradalo je od četničke kame. Ako je Dražin pokret bio antifašistički, onda su sve nevine žrtve njegovog terora bili fašisti!

*Vladan Pantić

Od 68 žrtava te noći, 35 su bili žene i deca. Krvava staza smrti počela je od porodice Marka Mitrovića, gde je pobijeno njih petoro, pa redom, po sedmoro Đorića i Ilića, po petoro Radosavljevića, Matića, Popovića, četvoro Savića, po troje Đoinčevića, Stepanovića, Todorovića, Đorića. Tada je ubijen i mobilisani četnik Boško Joksić, koji je shvatio da se sprema pokolj, i pokušao da izbegne da u njemu učestvuje.

- Ta noć bila je paklena, ali još je teže bilo preživeti u stalnoj strepnji do kraja rata - zaključuje Pantić.

 

OPOMENA

- ŽALOSNA priča iz Vranića ostala je kao opomena za sva vremena - navodi Dušan Čukić, predsednik SUBNOR Srbije. - Dom Pantića je zajednički simbol mnogih stradalnika na našim prostorima. Sada jedan od potomaka, uporni i vispreni Vladan, podastro je pred svekoliko čitalaštvo pogled u pakao, kroz nadahnutu, pisanu ranjenim srcem i još punom dušom, što zlotvori nisu uspeli da istrebe pleme, poemu o danima što prolaze i svežim ožiljcima koji nikad ne mogu da zarastu.

PROČITAJTE: Za vodnikom Plamenom u rat su krenuli otac i brat, video je najjezivije zločine na Košarama, ali je ipak sačuvao čast srpskog vojnika (FOTO)

*Grobovi 10 članova porodice Pantić

ĐORIĆ: ZAKLALI MAJKU NA MENI

- ZAPITAO sam: kuda me vodite? Odgovorili su mi: “Ti si osuđen u ime kralja Petra, a po naređenju Draže Mihailovića.” Onda sam kazao: Nemojte me klati kao životinju i ako već hoćete da me ubijete, vi me streljajte - svedočio je Dušan Đorić. - Legao sam na patos, oni su zapucali, metak me je udario u levo oko, a izišao na desni obraz. Kad sam se malo osvestio doterali su mi brata, njega su stojeći streljali. Pao je mrtav na mene. Pravio sam se da sam mrtav, a oni su doveli jedno pseto koje je počelo da loče njegovu krv. Tada su doveli našu mater da vidi nas, pa su je oborili i klali na mojim leđima. Doveli su zatim moga sinovca i zaklali i njega. Potom snaju, ženu moga brata koji je poginuo u partizanima ...

BABIĆ: DRAGOCEN RUKOPIS

- SVAKO delo koje podseća na katastrofu pod Avalom, pre svega osamdesetak godina, više je nego dobrodošlo - napisao je pisac Goran Babić, u recenziji knjige “Pogled u pakao”. - Jer, bitka protiv zaborava, možda je i najteža bitka. Vreme proguta ljude, imena i događaje, pobrka laž i istinu, pomiluje krivce, a osudi nevine. Ovakvi rukopisi su dragoceni i kad ih stvori nevešta ruka, jer će ruka u kojoj je pero na kraju nadvladati ruku u kojoj je kama.

(BalkansPress / Novosti.rs)

Scroll to top