Pun snova i želja, koje je žurio da ostvari, Mikica Budimirović (44) je sa samo 20 godina preživeo kliničku smrt, prelom kičme i ostao nepokretan. Saobraćajna nesreća mu je izmenila život, a razgovor sa njim promenio je mene. Često sam mislila da sudbina prema meni nije pravedna i da zaslužujem bolje. Kad stvari nisu išle onako kako sam želela, pitala sam se "Zašto se meni ovo dešava?". Razmišljala sam kao i veliki broj ljudi sve dok nisam upoznala hrabrog Beograđanina koji ovo pitanje nikad nije postavio, iako se više od dve i po decenije nalazi u invalidskim kolicima.

Kako onda ja to da nastavim da radim?

Pognula sam glavu pred čovekom koji mi je svojom pričom pokazao koliko sam nezahvalna zbog svega što imam, i da se nisam dovoljno borila da ostvarim svoje ciljeve. Bilo mi je lakše da mislim da nemam šta želim jer je život nepravedan. A, ja nisam jedina...Mnogo nas je takvih...

 

Mikica ne misli da sudbina prema njemu nije bila fer. Čak smatra da ga je pad sa motora učinio boljim čovekom. Da se 2. oktobra 1994. godine noć završila borbom za život kako bi pomagao drugim osobama, na prvom mestu osobama sa invaliditetom. Da je zahvaljujući nesreći dobio diplomu tri fakulteta, postao asistent i upisao doktorske studije.

PROČITAJTE: HOROR KOD JAGODINE: Starica (89) ležala krvava na zemlji dok joj je podivljali terijer kidao komade mesa (UZNEMIRUJUĆE FOTOGRAFIJE)

MIKIČINA PRIČA O PADU SA MOTORA

- Došao sam iz vojske koju sam služio u najnezgodnije vreme, 1993. i 1994. godine, i trebalo je da nastavim sa životom mladog čoveka koji je bio opredeljen za studije. Pre vojnog roka sam upisao mašinski fakultet. Mogao sam na osnovu njega da izbegnem svoju obavezu ali nisam želeo. Dan pre nego što je trebalo da krenem na fakultet moj život se drastično promenio. Pao sam sa motora i dobio ozbiljne povrede - započeo je razgovor sa mnom Mikica Budimirović koji je odrastao u Golupcu.

*Mikica Budimirović (44) ostao je nepokretan sa 20 godina Foto: Telegraf

Mikica je od malena vozio motor i nikad nije pao. Do kobne večeri kad je krenula teška borba za život.

- Nakon pada najopasnija povreda je bila unutrašnje krvarenje zbog kog mi je stalo srce. Doživeo sam kliničku smrt, ali sam preživeo zahvaljujući lekaru koji se baš potrudio oko mene. Nakon toga je krenula duga borba. Ali, ja nisam odustajao. Mesec dana sam imao visoku temperaturu, 41 ili 42 stepena. Trebalo je da mi operišu kičmu jer sam imao prelom ali nisu smeli zbog temperature - pričao mi je kroz osmeh Mikica koji ima harizmu koja hipnotiše i snagu koja bi svakog naterala da ide dalje. Bar je tako uticala na mene.

Mladić sa samo 20 godina nije mogao u operacionu salu dok mu temperatura ne spadne na 38 stepeni. I takva je trebalo da bude danima. Mikica čiji je duh bio nesalomiv kao i danas, a želja da se što pre oporavi jača od svega, shvatio je da sve zavisi samo od njega.

 

- Znao sam da mi temperatura neće spasti. Nisam više mogao da čekam operaciju. Želeo sam što pre da izađem iz bolnice i da nastavim život. Setio sam se da izvadim toplomer kad dođe do 38. podeoka. Znao sam da jedino tako mogu da odem u salu. Danima sam tako radio i na kraju su me stavili na sto. Sutradan mi je lekar rekao da su hteli dan kasnije da obave zahtev, ne bih ga dočekao - podelio je sa mnom teške momente Mikica Budimirović (44) kroz osmeh koji ostavlja bez daha.

PROČITAJTE: MOŽDANI UDAR JE DRUGI UZROK SMRTI NA SVETU: Saznajte kako da SPASITE ČOVEKA od moždanog udara, uz pomoć samo jedne IGLE!

REHABILITACIJA

Nakon operacije Mikicu su poslali u rehabilitacioni centar. Posmatrao je ljude pored sebe koji su tu bili po godinu, dve, tri. Mlad, živahan i pun energije shvatio je da neće da dozvoli da njegova sudbina bude takva. Sa temperaturom koja i dalje nije padala, odbio je lekove i tražio da sedne u kolica.

*Mikica ima diplomu tri fakulteta, asistent je i na doktorskim studijama Foto: Telegraf

Iako su ga lekari upozoravali da to za njega može da bude kraj, Mikica nije odustajao od svoje želje.

- Ukinuli su mi terapiju. Posle su me stavili da sednem. Nakon pet meseci ležanja osećao sam se kao da sam na Ajfelovom tornju. Vrlo brzo mi je i temperatura spala. Ozdravio sam zahvaljujući svojoj snazi i volji. Zbog toga su me lekari uzimali kao primer kad druge osobe sa invaliditetom upadnu u očaj. Čak su me molili da sa njima razgovaram. To sam činio sa zadovoljstvom jer sam želeo da pomognem onima kojima treba pomoć - napominje moj sagovornik.

Čovek koji mi je promenio pogled na život i naterao da shvatim koje stvari su bitne, postao je samostalan u funkcionisanju posle godinu i po dana. Sad je asistent na fakultetu i v.d. direktora Doma za odrasla invalidna lica. Radi tri posla dnevno jer ima snagu koju želi da iskoristi na pravi način.

 

Mikica sad živi sa ćerkom svoje sestre kojoj pomaže da završi fakultet. A pored izražene humanosti koju poseduje, nesvakidašnjeg i posebnog čoveka krasi i razumevanje.

- Bio sam sa devojkom deset godina u vezi. Posle smo bili dve godine u braku. Prvih osam godina njeni roditelji nisu želeli da me upoznaju. Nisu mogli da prihvate da njihovo dete bude sa mnom. Plašili su se da će morati da brine o meni. Ja to razumem i opravdavam ih. Svaki roditelj želi najbolje za svoje dete. Kad su me upoznali onda su me držali kao malo vode na dlanu - podelio je Mikica najintimnije delove života. Otvorio je dušu a moju oplemenio.

PROČITAJTE: POLICAJKA ODUŠEVILA SVET! Podojila gladnu bebu koja je u bolnicu stigla prljava i neuhranjena! (FOTO)

*Mikica Budimirović je v.d. direktora Doma za odrasla invalidna lica Foto: Telegraf

Moj sagovornik svakim danom zahvaljuje što je bio sam na motoru na kom je mogao da bude i njegov brat.

- Ne bih mogao da podnesem da se njemu nešto desilo. Sa time ne bih mogao da se nosim - kroz najiskreniji osmeh koji sam ja imala prilike da vidim objasnio mi je Mikica Budimirović (44) iz Beograda da takvo breme ne bi mogao da nosi.

 

DOM ZA ODRASLA INVALIDNA LICA

Mikica Budimirović vrši dužnost direktora Doma za odrasla invalidna lica u kom boravi 81 osoba.

U njemu se nalaze osobe sa invaliditetom koje su takve rođene, kao i one koje su tokom života doživele traumu zbog koje su postali nepokretni. Kad sam prošla kroz kapiju prvo što sam čula bio je smeh, onaj koji ispunjava dušu, koji se, nažalost, sve manje čuje u našoj zemlji.

Vesela, hrabra lica i humor koji su me dočekali u dvorištu ostavili su me bez daha. Stanari Doma su nakon samo nekoliko minuta počeli da mi otkrivaju ko je kako došao u njega.

PROČITAJTE: MLADI TRENER SPASAO 50 DECE Vozač autobusa se onesvestio, a evo kako je Pavle SPREČIO TRAGEDIJU

*Dvorište u kom svira muzika Doma za odrasla invalidna lica Foto: Telegraf

Jedan muškarac živi u Domu jer je pao sa trešnje. Zbog toga je dobio nadimak Trešnja. Dvorištem je odzvanjao smeh dok su mi otkrivali kako ga zovu.

Drugi je došao u ovu ustanovu jer je ostao bez jedne noge. Njega zovu "Tito" jer isto nema nogu kao što je nije imao Josip Broz Tito. I naravno opet smeh koji traje minutima.

PROČITAJTE: SRAMOTA! BRANKI VESELINOVIĆ NIKO NEĆE DA PROSLAVI 100. ROĐENDAN: Naša najstarija glumica kao da nikog nije zadužila!

Smeh kakav nisam čula odavno, možda i nikad.

U Domu za odrasla invalidna lica nalaze se i osobe koje godinama nisu izlazile iz kuće. Neki zbog sramote jer su u kolicima, drugi zbog nemoći. Neki jer nisu imali mogućnosti, s obzirom na to da su živeli na višim spratovima u zgradama bez lifta.

*U Domu korisnici imaju razne aktivnosti Foto: Telegraf

Sad u ovom Domu žive život kakav zaslužuju, kao osobe koje imaju iste potrebe kao i svi ostali. Da budu sa drugim ljudima, da vide sunce, čuju cvrkut ptica i da budu napolju.

Do razgovora sa Mikicom Budimirovićem (44) i posete Domu za odrasla invalidna lica nervirale su me gužve u saobraćaju, pogađale su me grube reči nepoznatih osoba, bolela me je "nepravda koju mi je život naneo". Sad gledam život drugim, pravim očima i znam da je najvažnije da su članovi moje porodice, i ja, živi i zdravi. Da se svaki dan smejemo najglasnije što možemo i da zajedno stvaramo trenutke koji život znače.

(BalkansPress / telegraf.rs)

Scroll to top