Jedan oficir VRS uskliknuo je: „Oduvek sam želeo da uđemo u NATO. Eh, da može đed da me vidi sada, crko bi od ponosa!“ Stupanje na snagu IPAP-a uoči šesnaeste godišnjice bombardovanja dovelo nas je do još jedne epizode bolne komedije o samoizdaji.

Igrajući ulogu “Đura da oprosti što nas je tukao” uoči godišnjice agresije, srpski zvaničnici potpisali su vojnicima Alijanse imunitet i slobodan tranzit kroz Srbiju. Za razliku od Alijanse, Hitleru smo uskratili koridor ka Rusiji.

Je suis Milica Rakić: Spomenik „Bili smo samo deca“, posvećen mališanima ubijenim u NATO agresiji 1999. godine, neprimetno stoji u Tašmajdanskom parku. Bista Milice Rakić, koja je stajala u centru spomenika, nestala je na misteriozan način. Miličin otac Žarko Rakić izjavio je da je bista sklonjena kako njen lik ne bi vređao predstavnike NATO i EU koji dolaze u posetu Srbiji. I dok se zvanične institucije igraju delegiranja odgovornosti, biste koja je predstavljala trogodišnju devojčicu koja je nastradala od gelera dok je sedela na noši, nema. Ova mistagoška kategorija nadovezuje se na potpisivanje Individualnog partnerskog akcionog plana IPAP kojim je Alijansi omogućeno korišćenje vojne infrastrukture u Srbiji. IPAP podrazumeva potpisivanje SOFA sporazuma koji članicama NATO omogućuje boravak i prelazak granice, nivo imuniteta za pripadnike Alijanse dok su u Srbiji, kao i pristup vojnim objektima. A, Srbi nikada nisu voleli tuđu vojsku, pogotovo ne onu koja im je ubijala žene i decu.

{adselite}Aksiom je da su Hitlerovi zahtevi upućeni Kraljevini Jugoslaviji bili neuporedivo manji, blaži i „naivniji“ u svakom smislu. Uz to, finansijski (pa i teritorijalno) bili su prilično isplativi za Kraljevinu Jugoslaviju, a posebno za Srbiju. Na stranu činjenica da nas Hitler pre toga nije bombardovao i oteo nam 15 odsto državne teritorije, kao što je to uradio NATO 1999.

Srbija se rekapitulacijom kapitulacije obavezala i da regionalni centar za obuku „Jug“, kod Bujanovca, bude otvoren za sve zemlje članice Partnerstva za mir i NATO. Naši predstavnici ne vide zbog čega bi ovo izazvalo ikakve posebne reakcije Moskve. Ne vidimo ni mi. Ruska vojska sigurno neće poput Alijanse bombardovati naše gradove, mostove, elektrane, bolnice, škole i druge civilne objekte. Jedino što će još jedan „Topolj M“ iz nuklearnog silosa biti usmeren prema Uroševcu (Bondstil), a drugi ka Bujanovcu (Jug). Tada ćemo moći samo filosofski da uzviknemo: „Udri Putine obogaćenim, kad nam nije bilo dosta osiromašenog uranijuma!“

Naši politički prvaci obavezali su se i na postepeno usklađivanje propisa u oblasti odbrane sa EU, te na to da uništavamo viškove naoružanja. Kako uništavamo naoružanje još od 1991. godine, pravo je čudo da je išta ostalo u arsenalima izuzev vojničkih ašova. U slučaju nekog novog konflikta, stanovništvo će se braniti motkama jer budžeta za savremeno naoružanje nema. Oni koji ne boluju od selektivnog Alzhajmera pamte 24. mart 1999., porodični biznis Klintonovih, a onda kreću sirene, brifinzi, klempave uši Antonija Blera, ledene oči Veslija Klarka i lice dželata Havijera Solane. Šesnaest godina kasnije, amnezija. Bler koji se hvalio kako je bio glavni zagovornik agresije, danas savetuje naše ministre u Beogradu, nekoliko metara dalje od ruševina Generalštaba. Nije Toni kriv, mi smo…

Prema ministru Dačiću podizanje saradnje sa NATO na najviši politički nivo ne dovodi u pitanje našu vojnu neutralnost, što deluje dijametralno suprotno od toga što tvrdi. Šta god mi mislili o Crnogorcima, oni su barem crno na belo rekli da hoće u NATO. U pitanju je povratak duhova prošlosti i prećutnog vazalstva. Prvo će nam brat Đura oprostiti što nas je tukao, a onda ćemo svi da pozdravimo ulazak Srbije u Vermaht. Kako je primetio Dragomir Antonić, ulazak Srbije u NATO može se porediti sa, recimo, odlukom Jevreja da pristupe zdravstvenoj organizaciji koju vodi dr Mengele.

   

Prema novopotpisanim pravilima u slučaju da pripadnici NATO trupa pomisle da neko pokušava da ugrozi njihov život u Srbiji, oni mogu da otvore vatru radi „zaštite ljudstva i imovine NATO snaga“. U tom slučaju, kao i kod izazivanja saobraćajnog udesa sa smrtnim posledicama po civile, ili na primer u slučaju silovanja građana Srbije, pripadnici Alijanse imaju apsolutni imunitet, tj. mogu da im sude samo njihovi vojni sudovi. Ili se možemo nadati da će, ako postoji karma, vojnici Alijanse tokom boravka u Srbiji dobiti rak.

Povodom bombardovanja oglasio se i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević izjavivši da se Srbija zarad uspomene na nastradale mora okrenuti Zapadu i Evropskoj uniji. Ivana Žigon objasnila je ranije da bi suludo bilo očekivati da se devojka zaljubi u onoga koji ju je silovao. Karađorđe da ustane, počeo bi od svojih.

U predvečerje rata, sa pitanjima da li će ovo biti kratko toplo leto, možemo zaključiti da smo vojno neutralni samo na papiru, te da postajemo legitimna meta ruskih raketa. O čemu su razmišljali naši izabrani kada su sklapali pakt sa Alijansom, znajući da je Napoleonov napad na Rusiju završio u Parizu, a Hitlerov – u Berlinu? Nije nemoguće da ćemo ponovo videti Ruse u Prištini. O NATO trupama u našim kasarnama, kao i o zakletvi koju su položili, očekuje se komentar generala VRS koji tek treba da progovore o tome da li će dozvoliti da dođe do parastosa srpskim odbrambenim snagama. Generali znaju da protiv ruskih raketa leka nema.

(Izvor: HazarderMagazin.com | Autor: Petar Petrović) 

 

Scroll to top