Najvoljeniji srpski duhovnik patrijarh Pavle preminuo je 15. novembra 2009., a sledeća četiri dana beskrajna reka ljudi se danonoćno klanjala njegovom odru u beogradskoj Sabornoj crkvi.

Dan kada je patrijarh sahranjen bio je jedan od najtiših koji je Beograd upamtio, iako je u pogrebnoj povorci bilo više od 600.000 ljudi. To je bio samo mali deo od miliona Srba koji su iskreno žalili čoveka koji je bio savest i uteha svom narodu na kraju strašnog 20. veka. Po svom zaveštanju, sahranjen je u porti Manastira Rakovica.

Time se priča o patrijarhu Pavlu nije završila, već se nastavila, samo na drugi način. Veliki duhovnik je ostao da bdi nad svojim narodom i da ga podseća: "Čuvajmo se neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi".

*Foto privatna arhiva

Ko ne veruje da je patrijarh Pavle za verni narod živ, neka dođe u beogradski manastir Rakovica i posmatra njegov grob.

Po pravilu, prva stvar koju ljudi urade kada uđu u portu, jeste da se jave svom patrijarhu, a tek onda ulaze u crkvu.

Najveći broj njih celiva krst i stane mirno, pognute glave, odajući počast.

 

Nevoljnici razdirani nekom mukom kleče ispred groba, ispovedaju se patrijarhu i šapuću mu molitve. Ima i onih koji odlazeći iz manastira mahnu prema Pavlovom krstu kao da pozdravljaju dragog prijatelja.

To rade tako iskreno i prostodušno da se čoveku učini da na tren vidi sićušnog sedobradog starca kako im odmahuje.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ЗА НАРОД ОДУВЕК СВЕТАЦ: Пре тачно 11 година преминуо је наш велики духовник

*Foto B. Subašić

Od kada je patrijarh počiva u Rakovici, drevna svetinja je dobila novi sjaj i život. Teško je u njoj prepoznati stari skromni manastir, crkva i konaci su obnovljeni, travnjaci i cvetne leje su besprekorni, a mnogobrojni vernici na poslušanju pomažu monahinjama. U središtu tog uzavrelog života je beli krst u čijem podnožju sjaje patrijarhove reči - "Budimo ljudi".

- Mnogo sveta dolazi svakodnevno zbog patrijarha Pavla. Bolesni, nesrećni, neutešni, mole se na njegovom grobu. I promene se posle molitve, ne možete ih prepoznati.

 

STARINA SE POVERIO - Kraj groba se u jednom trenu na kolena spušta postariji čovek. Naslonio ruke i glavu na kamen. Dugo i tiho pričao je o stvarima koje se poveravaju samo Bogu. I patrijarhu Pavlu. Kada je ustao, izgledao je kao da je skinuo neki težak teret sa pleća.

Patrijarhov grob je grob svetitelja, mesto velike moći i Božje blagodati. Čuda se tu dešavaju - s dubokom verom nam je ispričala Ljubica koja provodi mnogo vremena u manastiru ispunjavajući poslušanja, samo da bi bila što duže u blizini patrijarha Pavla.

*Foto B. Subašić

Patrijarhov krst celivaju i mladi ljudi, deca devedesetih... Oni kao jedinu svetlu ličnost tih mračnih vremena pamte skromnog verskog poglavara Srba koga su sretali kako žustro pešači, ili se vozi gradskim prevozom.

- Rođen sam 1995. i sećam ga se iz trolejbusa, kada mi ga je otac pokazao i rekao: "Sine, to je čika Paja, naš narodni patrijarh" - pričao mi je Ivan, visoki, sportski odeven mladić, s minđušom u uhu. - Sada znam da je bio istinski hrišćanin, pravednik, skroman, hrabar...

*Foto Ž. Knežević

Srpski svetac sa ulice i iz gradskog prevoza.

- Patrijarh je jedini koji je devedesetih ulivao nadu da vredi biti čovek, kada to nije bilo baš na ceni. Njegovo "Budimo ljudi", bilo je jače od svih političkih govora - nadovezao se Dimitrije koji je sa suprugom Milicom i sinčićem Vasilijem došao da pozdravi svog patrijarha.

- Bio je čovek. I svetac. Baš zato što je bio veliki i ispravan čovek - tiho je rekla Milica i celivala mermerni krst.

*Foto B. Subašić

Kamen nije bio hladan. Bezbrojne ruke i usne koje ga dodiruju čine ga toplim, kao da je živ.

Scroll to top