Kome je sve odgovaralo da se prva dama Jugoslavije istera iz Užičke ulice? Dok su odnosi predsedničkog para bili sve hladniji i napetiji, masaže u maršalovom kabinetu su sve duže i duže trajale...

Avgusta 1977. Josip Broz Tito po ko zna koji put je u centru interesovanja svetske javnosti. Bio je prvi državnik koji je u istom potezu posetio Moskvu i Peking. Kada se tome doda najveličanstveniji doček u istoriji priređen nekom stranom državniku u Severnoj Koreji, ne čudi što su oči svetskih medija bile uprte u Tita i njegovu delegaciju. Međutim, ovaj njegov put izazvao je posebno interesovanje i u zemlji. Građane i radne ljude SFR Jugoslavije, svikle na Brozova spektakularna i luksuzna putovanja, nije mnogo dodirivao značaj posete Moskvi i Pekingu, već činjenica što pored njega nije bila njegova životna družbenica Jovanka Broz, popularna Joka.

Počele su razne priče i tračevi, najpre šapatom. Najobavešteniji, bliski Predsedništvu države i Predsedništvu CK SKJ, širili su različite verzije Jovankinog odsustvovanja sa spektakularnog puta. Najubedljivija verzija je bila da Jovanka nije htela da putuje, odnosno da je svoj odlazak uslovljavala određenim zahtevima, koji joj nisu ispunjeni. Navodno je tražila da ne putuje Titov ađutant admiral Dušan Vilović s kojim je imala težak incident. Jovanka je, u afektu, pljunula prema njemu i, kako je Vilović docnije ispričao, već je digao ruku da je ošamari, ali se zbog Tita uzdržao. Drugi njen uslov je bio i da ne putuje izvesna D. G. koja se već duže vreme nije odvajala od Tita i koju su svuda predstavljali kao "fizioterapeutkinju", a još češće i kao "stenodaktilografkinju" koja je u to vreme imala 29 godina.

 

 

Inače, ta zgodna žena prvi put je primećena u jesen 1973. na Brionima. Vršljala je usamljena po hotelu "Neptun" kao po svom dvorištu. Bila je mlada, lepa, vitka i izazovna u uskim farmerkama. Na pitanje Koče Popovića i novinarke Dare Janeković, šta ona zapravo radi u "u tajnom Titovom carstvu", nonšalantno je odgovorila: "Dosađujem se".

Po povratku iz Kine Tito je nakratko svratio do Užičke 15, spakovao najosnovnije stvari i produžio za Karađorđevo. Jovanka je ostala sama, izolovana i zaboravljena. Pokušavala je na razne načine da nađe izlaz iz nastale situacije. Obraća se ljudima koji su imali najveći uticaj na Tita: zove Stevu Krajačića, piše pismo Miroslavu i Beli Krleži... Moli Daru Janeković da je poseti na Dedinju. Krleža će neposredno pred smrt potvrditi da je to pismo stiglo na Gvozd 23 ali uz opasku: "To je točno, ali iz pisma nije nam bilo jasno što se zapravo u Beogradu događa". Ni Krajačić nije negirao da se Jovanka obraćala njemu. Dara Janeković je o susretu iz tog vremena napisala: "Posjetila sam je u Užičkoj 15, u njezinu i Titovu domu, i to kad sam izašla iz bolnice, početkom listopada 1977. godine, prije polaska u Zagreb. Sve je to bio dogovorio Krajačić. A i Jovanka je željela da me vidi i da porazgovaramo, jer je znala da sam bila na tom putu u Moskvi i Pekingu. Bila je tada uznemirena, zabrinuta i zaplašena. Čak mi je doslovce rekla da se boji. Tito tada nije bio u Užičkoj, već u Karađorđevu. Pitala sam je kako to da nije pratila Tita na napornom i dugom putu. Ustala je u tom trenutku, otišla u susjednu prostoriju i vratila se s papirom u ruci. Pružila mi je da pročitam. Na nepunoj stranici teksta, potpisanog od šefa Titovog kabineta Baturine, bilo je napisano da Jovanka ne putuje, tako je odlučeno."

Mlada dama D. G. krenuće na put u Sovjetski Savez, Severnu Koreju i Kinu. Mlađi novinari pravili su na njen račun svakojake šale. A stariji se pravili da to ne čuju. D. G. je već bila poznato lice pratiocima Josipa Broza na raznim putovanjima. U početku je putovala avionom broj 2, koji je uvek išao ispred Titovog i stizao na odredište prvi, kako bi prateće službe imale vremena da se pripreme za rad. U tom avionu bila je većina Titovog obezbeđenja, snimatelji, novinari, prevodioci i druge službe. U ekspediciji za put u Sovjetski Savez, Koreju i Kinu, mlada D. G. nije više bila u avionu broj 2, bila je uz Tita. Međutim, opšta konsternacija svih članova delegacije i Brozove pratnje nastala je kada se D. G. pojavila odmah uz Tita i Brežnjeva na polaganju venca na grob Neznanoga junaka, ispod zidina Kremlja. Još veće iznenađenje izazvala je pojava druge mlade žene, koja je poprilično ličila na D. G. Ispostavilo se da je to njena rođena sestra R. G. Veličanstven prizor: dve mlađahne "sestre Kesler" 85-godišnji Tito i nešto mlađi Brežnjev. Slika za bogove, ali i za novinare i snimatelje koji su stajali nasuprot, i mogli su sve dobro da osmotre, ali nisu smeli i da zabeleže.

Miroslav Krleža je s posebnim interesovanjem pratio razlaz u Užičkoj 15. Za njega to nije bio samo odnos Josipa i Jovanke Broz: "Pa, Titu je ipak 87 godina, mi smo gotovo vršnjaci, godinu dana on je stariji od mene. Tko zna kakve se tamo intrige pletu i s kojim namjerama. A možda je već počela i bitka za vlast, pa Jovanka nekima, a vjerojatno i mnogima, smeta. Poznato joj je previše toga, pa i o pojedincima. Imala je prilike tolike godine promatrati izbliza sve što se događa oko Tita, a sigurno joj je i on štošta pričao."

 

 

Zato je Krleža pitao Daru Janeković: "Pa, dobro, Daro, što ti sad misliš? Je li čitav spor oko te mlade dame izbio?"

"Ne, ne vjerujem, ali čini se da su Titovi osobni liječnici, koji su je doveli, bili ubjeđeni kako ga prisutnost takve mlade žene 'rekreira'."

Krležu je zanimalo o čemu je još razgovarala sa Jovankom.

- Plakala je. Savjetovala sam joj da razgovara s Titom, a ona mi je odgovorila da je izolirana, da ne može do njega. Bio je ovdje nakon povratka iz Kine - kazala mi je Jovanka tom prigodom - došao je po nešto. Tada je pokušala s njim razgovarati, a on joj je samo u prolazu doviknuo: "Nisam ti ja kriv, nisam ti ja kriv! Drugi su ti krivi". I otišao je. Pitala sam je zašto ne ode k Titu u Karađorđevo. Odgovorila je da ne može, da je neće pustiti: "Teško mi je s njim stupiti i u telefonski kontakt. Više puta sam to pokušala, ali čim se pozdravimo i ja zaustim da nešto kažem, veza se prekine. Netko ometa."

ZAVERA PROTIV JOVANKE 

O umešanosti vrha jugoslovenskog rukovodstva u razlazu predsedničkog para, Pero Simić, Titov biograf i bivši glavni urednik "Novosti", ekskluzivno nam je ustupio dokument iz februara 1975. godine, u kome pored ostalog piše: 

- u Boki Kotorskoj su se iznenada obreli potpredsednik Predsedništva SFRJ Petar Stambolić, sekretar Izvršnog biroa Predsedništva SKJ Stane Dolanc, predsednik jugoslovenske vlade Džemal Bijedić i ministar odbrane general Nikola Ljubičić. Uz pomoć Edvarda Kardelja izveli su Tita iz rezidencije u Igalu i odveli ga na "Galeb", koji je bio usidren u Kumboru, da bi ga ubedili da mu od Jovanke preti životna opasnost. Sve je bilo sračunato da im poveruje kako mu život s Jovankom visi o koncu, a da bi ga u to ubedili poveli su sa sobom profesora Bogdana Brecelja, Titovog ličnog lekara, i generala Marka Rapa, šefa Titovog obezbeđenja. Prvi je trebalo da potvrdi da se Jovanka nalazi u nervnom rastrojstvu, u kome su moguća i njena sasvim nekontrolisana ponašanja, a drugi da ona u tašni ima neki mali pištolj, koji bi u napadu psihokrize mogla upotrebiti protiv Tita.

"Niko se ne usuđuje Titu ništa reći", rekla je Jovanka.

- Zar ni Krajačić?

- Ni on!

Janekovićeva, kada se vratila u Zagreb, otišla je kod Krajačića i sve mu ispričala. Steva je specijalnim telefonom nazvao zvanično još prvu damu Jugoslavije. Uporno ju je nagovarao da ode do Tita u Karađorđevo, "kako god znade, na koljenima, ako treba". Jovanka se zaplakala i kazala da ona više ništa ne može jer da od nje, ništa, ama baš ništa, ne zavisi.

 

Veda Zagorac, Titova saradnica iz rata, posetila ga je tih dana sa svojim suprugom Zdravkom Pečarom. Veda ga je upitala šta se to događa s njim i s Jovankom. Dodala je da to mnoge njihove iskrene prijatelje zabrinjava i da im to "teško pada". Tito je, odmahnuvši rukom, rekao:

"Nervira me, ne mogu više da je podnosim".

Stane Dolanc će se poveriti zagrebačkom novinaru Despotu o svojim susretima s Jovankom, posebno je izdvojio prvi u oktobru 1971. godine kada je ona "agresivno pričala o strahovanju ličkih Srba pred hrvatskim nacionalistima". Tada mu je i Edvard Kardelj otkrio da ga je i Tito već mnogo puta pitao da li da se od nje razvede, a ovaj ga je od toga odgovarao. Dolanc navodi kako je Jovanka želela za sebe neku političku funkciju, čemu se Tito uvek protivio.

Neki članovi Predsedništva SFRJ išli su čak dotle da su od Jovanke tražili da se i službeno razvede od Tita. Jovanka se posebno žalila na ponašanje i postupke Staneta Dolanca, člana Predsedništva Saveza komunista i države. Došao je u Užičku 15, u Titov i njen dom, "htio je u Titove cipele, vikao je: Razvod... razvod...", pričala je Jovanka.

(Izvor: Novosti.rs | Autor: Ivan Miladinović)

 

Scroll to top