Interesovanje za ličnost Josipa Broza Tita, njegov identitet, poreklo i biografiju, ko je bio i odakle je došao, nisu pokazivali samo naši istraživači i publicisti posle 4. maja 1980. godine, već su to činile i razne obaveštajne službe mnogo ranije.

U tome je, razumljivo, korak ispred uvek bila američka obaveštajna zajednica. Nedavno se na sajtu Nacionalne obaveštajne agencije SAD, pojavio dokument "(b) (3) - P. L. 86-36" sa kojeg je skinuta oznaka o tajnosti, u kojem se konstatuje da predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito govori srpskohrvatski, koji mu je navodno maternji jezik, ali ga govori sa stranim akcentom.

Jedan od najvećih američkih novinara Sajrus Sulcberger, vrhunski poznavalac svetskih geopolitičkih tokova, koji se s Titom sreo sedam puta i razgovarao sa svim značajnijim državnicima sveta, napisao je u "Njujork tajmsu"

 

 

5. decembra 1943. godine: "O Titovoj ličnosti ima mnogo teorija. Po jednoj, koju mnogi smatraju tačnom, dosad su postojala tri Tita. Čim jedan pogine, drugi preuzme njegovu titulu, održavajući na taj način neku vrstu besmrtnosti, kao legendarne ptice Feniks". Otkad je Sulcberger ovo napisao, o pravom poreklu i misiji Josipa Broza nagađali su i pisali mnogi, a legende i kuloarske priče vodile su do mnogih neverovatnih objašnjenja njegovog identiteta. Tako su jedni tvrdili da Tito uopšte nije Josip Broz iz Kumrovca, već njemu sličan ruski Jevrejin, koji ga je zamenio na ruskom frontu.

Drugi su dokazivali da je Tito bio vanbračno dete, rođeno iz "velike ljubavi" ugledne poljske grofice Marije, koja je udajom dobila latifundiju blizu Segedina, i upravnika njenog imanja Franca Ambroza.

čuvajući čast udovice, Marija je detetu obezbedila izuzetno školovanje i tretman. Otac će mladog inteligentnog sina konačno priznati kada mladić doraste za vojsku. Po ovoj priči, zamena identiteta Josipa Ambroza odigrala se u martu 1913. godine, kada Josip Broz umire, a njegovu životnu biografiju preuzima vitalni Josip Ambroz, kolega iz vojnoobaveštajnog školskog sektora garnizona Austro-ugarske monarhije u Pečuju. Tako će Josip Broz na predlog načelnika škole Štancera ponovo "oživeti" u Josipu Ambrozu, alijas Titu!

I tu nije kraj. U priču je ušao i Vinston Čerčil, uz pretpostavku da je Tito njegov vanbračni sin. Međutim, nijedna od ovih verzija odgovora na "Enigmu Tito" nema ozbiljnije istorijsko uporište.

"Srbi ne bi bili Srbi kad bi se pomirili s činjenicom da je Broz, njihov vođa, kumrovačko seljače, nego su morali da dodaju i grofovsko poreklo", reći će pre neku godinu u šali Matija Bećković.

Postoji i verzija da je Titovo pravo ime Franc Fransoa Josef fon Habzburg und Loren, da je sin Franca Habzburga i sobarice Poljakinje.

Činjenica je da Slavka Ranković, supruga Aleksandra Leke Rankovića, u intervjuima ("Politikin Svet" 1990. i "Večernje novosti" 1998. godine), kao i u knjizi "Moj život sa Lekom", opisuje kako je neposredno posle rata bila s Titom u Kumrovcu. Bio je to njegov prvi odlazak u rodno mesto. I niko ga nije prepoznao. Samo su nepoverljivo vrteli glavom i govorili: "Nije to naš Joža".

stižemo tako i do već spomenutog sajta Nacionalne obaveštajne agencije SAD, na kome se pojavio dokument "(b) (3) - P.L. 86-36" s kojeg je skinuta oznaka o tajnosti, u kojem se konstatuje da predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito govori srpskohrvatski, koji mu je navodno maternji jezik, ali ga govori sa stranim akcentom. Iz priloženog dokumenta očito je da su operativci ove agencije za ovu analizu angažovali vrhunske jezičke eksperte. Prvo spominjanje ovog dokumenta, pre neku godinu, iz pera autora ovog teksta, izazvalo je neviđenu reakciju gotovo svih značajnijih medija, ne samo iz regiona, već iz gotovo cele Evrope. Autori dokumenta najpre kažu: "Možda je pre svega korisno definisati šta tačno znači `strani naglasak`. Iako svako od nas može prepoznati takav fenomen kada se susretne s njim, većina nas obično nastoji da po svaku cenu definiše takvu pojavu ne samo opštim utiskom, već i izjavom o tom utisku, kao što je, na primer, `on smešno govori`. To pokazuje da ta osoba ne uspeva da zagospodari u potpunosti fonologijom određenog jezika", navode autori, i potom dodaju:

"Opšte uzevši, lingvisti tvrde da svaki jezik ima svoju jedinstvenu fonologiju, određen broj fonema izabranih iz teorijski neodređenog broja zvukova koje je ljudski glasovni aparat u stanju da proizvede... Strani naglasak može se definisati kao pokušaj zamene fonologije maternjeg jezika za drugi jezik ili, da se izrazimo na drugi način, prisustvo određenih karakteristika koje se obično ne pojavljuju u izgovoru kod onih čiji je jezik o kojem je reč maternji."

VIRTUOZ NA KLAVIRU

Nekolicina Titovih biografa tvrdi da je njegov otac bio Jevrejin Josip Klajn, veterinar, koji je radio na imanju poljske grofice Marije, u koju se zaljubio i kojom se oženio. U braku su imali dva sina. Jedan od njih se zvao Jozef, i to je Tito, a drugi Henrih. Jozef je bio vrlo inteligentno i radoznalo dete. Sve mu je išlo od ruke. Rano je naučio jahanje, mačevanje, sviranje klavira i okretne igre. Klavir je bio njegova velika ljubav. Da je nastavio sa sistematskim vežbanjem, uz talenat koji je posedovao, smatra se da bi bio veliki pijanista. Ceo građanski Beograd brujao je i upola glasa se pitao ko je Tito, kada se pročula priča da je maršal pred Zdenkom Marasovićem, poznatim pijanistom, svirao Šuberta i Šopena, a Zdenko bio ushićen njegovim izvođenjem.

Posle ovih tvrdnji daje se kratak pregled izvesnih fonoloških pravila i njihov odnos prema drugim slovenskim jezicima, koji je bio neophodan angažovanim ekspertima da bi opravdali tvrdnje da Tito ne govori srpskohrvatski kao maternji.

"jedan broj slovenskih jezika ima karakteristiku koja se označava kao palatalizacija, termin koji se obično koristi da se označi 'meki' izgovor konsonanata u jezicima kao što su ruski i poljski" piše u ovoj zanimljivoj analizi i dodaje: "Kada se takav suglasnik izgovara, deo jezika se podiže prema tvrdom nepcu da bi proizveo zvuk svog parnjaka, slično kao što Titovo nejugoslovensko poreklo može da objasni njegovu nepristrasnost i, dosledno tome, uspeh u razrešavanju raznih problema i sukoba etničkih grupa", piše u fonetskoj analizi ove američke agencije, što se čuje početni glas u engleskoj reči "uet" (čita se kao "jet").

 

 

srpskohrvatski jezik spada u kategoriju jezika koji nemaju tako oštru suprotnost između mekih i tvrdih suglasnika, kakva postoji u slovenskim jezicima sa aktivnom palatalizacijom, kao što su: ruski, beloruski, poljski, donji sorbski (donji lusatijanski), gornji sorbski (gornji lusatijanski) i istočni dijalekti bugarskog. Postoje četiri istinska meka palatala koja se ortografski označavaju: ć, đ, nj, lj. Sa izuzetkom istinskih palatala, nijedan od suglasnika se ne umekšava. Uzmimo za primer fonološkog razlikovanja reči mani (zapovedni način glagola "manuti") i manji (drugi stepen prideva "mali"). Samoglasnik "i" isto se izgovara posle mekih i tvrdih suglasnika. Na drugoj strani, oni čiji je maternji jezik ruski (ili poljski) verovatno bi obe reči izgovorili s umekšanim "n" jer bi automatski povezali suglasnik "n" s visokim prednjim samoglasnikom. To je upravo Titov izgovor srpskohrvatskog jezika i on se najbolje opisuje kao "strani akcenat". U dokumentu se posebno ističe da su svi podaci za ovu analizu uzeti iz jednog javnog izlaganja koje je Tito održao u jesen 1977. godine.

logično bi bilo, kažu autori dokumenta, pretpostaviti na osnovu analize Titovog načina govora da on nije Jugosloven, da je možda Rus ili Poljak, dakle, identitet Josipa Broza se samo pretpostavlja. Čak i ako sadašnji Tito nije originalni Josip Broz, to ne znači mnogo. Sva velika Titova ostvarenja, od uspešne borbe protiv Nemaca do njegovog uspona na svetskoj sceni kao istaknute ličnosti i vođe Pokreta nesvrstanih, odigrali su se posle 1941. godine. Dakle, opravdana je sumnja da bi bilo kakvo dalje istraživanje stvarnog i pravog Titovog identiteta služilo bilo čemu više do čisto u akademske svrhe, jer "svi su znaci da će on, kao što i sam namerava, ući u istoriju kao Jugosloven Josip Broz".

Autori u posebnom delu analize izdvajaju jedan istorijski podatak - da je Draža Mihailović još 1941. godine, posle prvog susreta sa Titom, javio saveznicima da je on siguran da je vođa jugoslovenskih partizana - Rus.

Možda je još važnija činjenica, kaže se na kraju analize, da Titovo nejugoslovensko poreklo može da objasni njegovu nepristrasnost i, dosledno tome, uspeh u razrešavanju raznih problema i sukoba etničkih grupa u Jugoslaviji.

(Izvor: Novosti.rs | Autor: Ivan Miladinović)

Scroll to top