Preuzimajući vlast u ime kralja Petra Drugog, knez Pavle je bio duboko svestan evropske realnosti tih godina, da se Versajski sistem raspada i da je Nemačka postala ona poluga koja stvara novi poredak.

To je značilo da u toj konstelaciji odnosa Jugoslavija mora da pronađe svoje mesto. Početkom tridesetih godina prilike na evropskoj sceni uticale su na to da glavni spoljnotrgovinski partner Jugoslavije postane Nemačka.

Iz arhivske zbirke dokumenata kneza Pavla s Kolumbija univerziteta, do koje smo došli uz veliku pomoć i podršku istoričara i književnika Miodraga Jankovića, vidi se da je knez namesnik pokušavao da iskoristi svoj uticaj na dvoru u Londonu ne bi li Velika Britanija zauzela primat u trgovini i privredi Jugoslavije. Taj njegov napor nije naišao na razumevanje, i to ne samo kod Engleza, već i kod drugih saveznika. Svi su ostali nemi na vapaje iz Beograda. Britanci će čak na uporno insistiranje kneza Pavla, za Božić 1935. godine, na svoj ciničan način, pokazati dobru volju i povećati uvoz ćuraka, verovali ili ne, za samo 60 komada.

 

 

S druge strane, knez je verovao da dobri odnosi s Berlinom garantuju bezbednost od sve nervoznijih komšija - Italije, Mađarske i Bugarske. Međutim, to njegovo traženje neutralnosti za Jugoslaviju neće dati nikakve opipljivije rezultate. Ugovor s Francuskom, pa Mala Antanta, a pogotovo Balkanski sporazum, izgubiće svaki značaj po izbijanju Drugog svetskog rata.

Svi napori kneza Pavla bivaju usmereni samo ka jednom cilju - sačuvati zemlju od ratnih strahota.

Jedno od rešenja pitanja kako izbeći rat a ne pristupiti Trojnom paktu, bila je inicijativa iz Rima da se mir na jugoistoku održi bez ulaska Jugoslavije u taj savez, preko ugovora o trajnom prijateljstvu s Italijom. Vođa italijanskih fašista hteo je po svaku cenu da uspostavi odnose sa Jugoslavijom, bar na onom nivou kao kada je Milan Stojadinović bio predsednik Vlade.

Knez imenuje specijalnog tajnog savetnika dr Vladislava Stakića, koji tri puta putuje u Italiju - u novembru 1940. i dva puta u februaru 1941. godine.

Inače, dr Stakić nije slučajno izabran za tajnu misiju u Italiji. On je bio autor jedne zapažene studije o Žoržu Sorelu, francuskom misliocu, za koga je vladalo uverenje da je izvršio najveći uticaj na formiranje Musolinijeve političke misli.

Specijalni izaslanik prvi put se susreo samo s grofom Ćanom, ali drugi put i s Musolinijem. Susret se desio 4. februara 1941. u Bariju i duče mu je uručio krajnje iznenađujuću poruku za kneza Pavla:

- Ja nudim Jugoslaviji prijateljstvo. Ja želim da Jugoslavija ostane van rata i zato ću vam učiniti takve propozicije koje, mislim, neće biti smetnja da se italijansko--jugoslovenski odnosi učvrste. Moramo raditi tako i postupati tako da se to ne vidi. Moramo pronaći razloge da ubedimo, ne toliko Hitlera, što nije tako teško, koliko Ribentropa, koji je pokvareno lukav... - rekao je Musolini.

I Musolini je pismeno obrazložio svoju ponudu o formiranju saveza koji bi bio dovoljan korak približavanja Jugoslavije silama osovine koja bi na taj način ostala izvan rata i ne bi joj se postavio zahtev za ulazak u pakt. Da bi dali dokaz nemačkoj strani da on (Musolini) ovaj korak smatra kao definitivan ponudio je regulisanje jugoslovensko-italijanskih odnosa na isti način kako su regulisani italo-nemački.

Dr Stakić se 9. februara vraća u Beograd i lično predaje Pavlu ovu ponudu u pisanoj formi. Musolini doslovce piše knezu namesniku:

- Italija želi da Solun pripadne Jugoslaviji. Ja sam uvek smatrao da je pravi izlazak Jugoslavije na more - izlazak na Egejsko more i da Solun treba da pripadne Jugoslaviji, što je od velike važnosti za srpske interese. Prema tome, bilo da priđe u okviru Trojnog pakta, bilo u okviru saveza sa Italijom, na osnovu Beogradskog pakta, Jugoslaviji je obezbeđen Solun - pisao je Musilini. - Pošto ja shvatam sve teškoće koje bi mogle otežati sporazum sa Jugoslavijom, ako bi se zahtevalo da Jugoslavija priđe Trojnom paktu, a pošto smatram da je važno otkloniti svako proširenje rata na Balkanu i doći do iskrenog sporazuma sa Jugoslavijom, sporedno je pod kojom će se formom takav sporazum ostvariti, te ja nudim Jugoslaviji zaključenje jednog italo-jugoslovenskog saveza na bazi produbljenja Beogradskog sporazuma.

Ovaj savez, kako je naveo Musolini, bio bi dovoljan korak Jugoslavije za približenje osovini, a na taj način Jugoslavija bi ostala van rata i ne bi joj se postavio zahtev za ulazak u Trojni pakt.

*Pavle i Olga u Johanesburgu 1946. godine

- Da bih dao dokaza da ovaj korak smatram kao definitivan između Jugoslavije i nas i da bih podvukao njegov naročit prijateljski karakter, to nudim Jugoslaviji regulisanje italijansko-jugoslovenskih odnosa na isti način kao što su regulisani italo-nemački. Pitanje nemačke manjine rešeno je Brenerskim sporazumom, a pitanje jugoslovenske manjine neka bude rešeno našim novim utanačenjem. Ja nudim Jugoslaviji izmenu jugoslovenskog stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. To je naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način posrbili vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko, a koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacionalnu važnost. Krajem februara ja ću održati jedan veliki govor u Rimu i u tome govoru objavio bih naš novi savez i moju novu politiku prema Jugoslaviji... - piše Musolini.

Reakcija kneza Pavla na ovaj predlog Benita Musolinija je zabeležena u Stakićevoj knjizi "Moji razgovori sa Musolinijem - Osovinske sile i Jugoslavija", koja se pojavila 1967. godine u Minhenu, tri godine posle njegove smrti.

- Kako ja mogu praviti savez sa Musolinijem kada je u ratu sa Grčkom i Velikom Britanijom - odmah je rekao knez. - Ja nemam prava da Slovence i Hrvate premeštam sa njihovog nacionalnog tla na kome žive više od 1.000 godina. Jugoslavija se ne može za sva vremena odreći onih krajeva sa izrazitom jugoslovenskom većinom.

*Kralj Petar II

Sledeći susret sa Musolinijem dr Vladislav Stakić je imao 24. februara 1941. godine, u Rimu. Duče je bio nezadovoljan što iz Beograda ne stiže odgovor na njegovu ponudu. Prvo što je rekao izaslaniku iz Beograda je bilo:

- Umesto saveza sa Italijom, vaša Vlada vodi sada pregovore sa Nemačkom na bazi Pakta. Ja vam podvlačim i ponavljam da je moja želja da vi ostanete van rata. Ja sam vam skrenuo pažnju da ne dozvolite da vas Ribentrop uvuče u takvu teškoću iz koje se teško možete izvući. Trebalo je sa nama da prvo razgovarate, pa onda sa Nemačkom. Kakva je danas situacija i kakvi su moji pogledi? Kakva je danas moja ponuda? Ista kao i ona prva, ali sa jednom važnom izmenom. Pošto je Nemačka postavila zahtev da vi uđete u Pakt, on se više ne može potpuno isključiti iz pregovora. Ali mojom pomoći, može se postaviti pitanje kada da vi uđete u Trojni pakt. Po vašim rečima, izgleda da Pakt predstavlja za vašu zemlju i naročito za kneza Pavla jednu šekspirovsku tragediju - rekao je Stakiću Musolini. - Dakle, evo moje druge ponude. Zasada ne morate u pakt. Moja ponuda ostaje na snazi. Savez sa Italijom biće dovoljan. Neka Beograd da svoj pristanak, a ja ću sve svršiti sa Nemačkom. Ali, morate dati obećanje da ćete stupiti u pakt docnije.

 

Na kraju Musolini je rekao Stakiću da želi da se sastane sa knezom i da izmenjaju misli o svim pitanjima koja se tiču buduće politike dveju zemalja.

Knez Pavle nije prihvatio Musolinijevu ponudu. Odbio je i susret sa njim. A dr Stakiću će u privatnom razgovoru reći da "u ponudama Musolinija nema ničeg povoljnog za Jugoslaviju", navodeći da on nije nudio Jugoslaviji Zadar, već grčki Solun. Nepoverenje prema začetniku marseljskog atentata, koji je u Italiji držao Pavelića, prevagnulo je. Umesto saveza s Italijom vlada Cvetković-Maček počela je pregovore s Nemačkom o pristupanju Trojnom paktu.

ARHIV PAVLA KARAĐORĐEVIĆA

Zanimljivo je da je Stakićeva supruga Milka knjigu "Moji razgovori sa Musolinijem - Osovinske sile i Jugoslavija", objavila u ljotićevskoj štampariji "Iskra", a da je predgovor napisao dr Jakob B. Hoptner, autor knjige "Jugoslavavija u krizi 1934-1941" koju je 1962. objavio Columbia universiti press. Hoptner je bio čovek velikog poverenja kneza Pavla i odličan poznavalac evropskih prilika tog doba. Za njega inače kruži priča, u kuloarskim arhivskim krugovima, da će on iz Jugoslavije izneti dokumenta vezane za period vladavine kneza Pavla a koja su deponovana na Kolumbija univerzitetu.

Ovu arhivu knez Pavle nije mogao da iznese 1941. kada je u roku od nekoliko sati bio prinuđen da se spakuje i napusti zemlju. Ona je, znači, ostala u dvoru. Očigledno je Nemci nisu pronašli, a izgleda da ni 1945. godine nikog nije interesovala. Tek 1946. godine, jedan Amerikanac, po imenu Jakob Hoptner, kao predstavnik međunarodnog Crvenog krsta, dolazi u Jugoslaviju (boravio je 1946. i 1947) i najverovatnije je on tu građu sakupio i odneo sa sobom.

On će, koristeći dokumenta iz ove zbirke, doktorirati 1957. na ovom univerzitetu, a pet godina kasnije i objaviti knjigu vezanu za period vladavine kneza Pavla.

(Izvor: Novosti.rs | Autor: Ivan Miladinović)

 

Scroll to top