Zamislite jedan izvor iz koga bi do podne izvirala bistra voda, a od podne bi tekao gnoj. Takva su usta u čoveka koji se čas moli Bogu, a čas psuje Boga. Valjda nema naroda koji tako strašno psuje kao naš narod. Psovka je kao prokaza na ovom narodu. Kao od gube, sav se narod ogubao psovkom. Kad pljusak kiše pada na tebe i vola tvoga, ti psuješ, a vo tvoj duti. Zašto onda ti sam psuješ, a vo trpi i Muti? Ili ima vajde od psovke ili nema?

Ako ima, nauči i svoga vola da psuje; ako nema, zašto se ti ne naučiš od svoga vola da dutiš i trpiš? U Svetom Pismu piše: Srce pravednikovo premišlja šta de redi, a usta bezbožnika rigaju zlo (Pr.Sol. 15,28). Čude Bog sve što se rekne, zato treba premišljati šta de se redi. A bezbožnik riga zlo, jer mu je srce puno zla.

 

 

Psovkom on izliva iz sobe ono što se nakupilo u njemu. Ako je jedna čaša nuna otrova, iz nje se ne može izlivati mleko, no otrov. Tako je i sa srcem čovekovim: iz srca teče na usta ono što ima u srcu; ako je dobro – dobro, ako je zlo – zlo. Zato se i veli još u Svetom Pismu: Ko čuva usta svoja, čuva i svoju dušu; ko razvaljuje usne, propada (Pr.Sol. 13,3). Kad čuvaš nogu svoju da ne stane u blato, zašto ne čuvaš usta svoja da ne rigaju blatom? I kad čuvaš ruku svoju od ognja, zašto prosipaš na usta oganj koji peče tvoje susede? Zaista, lepši je pred Bogom i ljudima čovek nem, nego čovek koji psuje.

Najuzvišenija i najopasnija reč koju je ljudski jezik (od ilovače) naučio da izgovara, jeste reč Bog, to jest reč koja označava Onoga Koji je stvorio svet, dao svetu život i zakone, i Koji ima neograničenu vlast nad svetom, vedu nego kovač nad sekirom, skovanom njegovim rukama. Ko je, dakle, toliko umno nerazvijen ili duševno toliko zaslepljen da usuđuje uzimati uzalud ime Božije?

Pa još huliti na to ime? Ah, koliko je lepše biti nem nego huliti na ime Božije! Ne znate li da se bez kazne ne sme huliti ime kneza jedne zemlje? A šta su svi kneževi zemaljski prema Bogu nego li jedna šaka suva lišda? Zaista, i hula na Boga ne ostaje nekažnjena. Bogohulni narod se kažnjava užasno: bolešdu, nerodicom, tučom, poplavom, bogaljastim porodom, pomračenjem uma i otvrdnudem srca.

Psovači ne samo trpe zlo, nego vremenom postaju sluge zla, izvežbani vojnici satane. Gle, kako je malo psovača satane, a kako je mnogo psovača Boga!

Kakvo dobro očekujete od Boga vi što grdite Boga? Nikakvo, sem prokletstvo sebe i svoga poroda, i svoga rada i celog svog života. Neki dobri ljude vele: psovkom se čovek ponižava do životinje. Nije istina. Životinja nije toliko niska da huli na Boga, no, naprotiv, svojim potpunim poštovanjem Božijeg zakona, usađenog u nju, životinja proslavlja Boga. Psovač je niži od životinje nego zemlja od Neba.

Scroll to top