Na Briselskom tajnom dogovoru 13. marta 1999. godine čelnici NATO doneli su odluku o napadu na Srbiju!

PROČITAJTE: Sramna ponuda Zapada Vučiću! BRISEL POSLAO LICEMERNI ARANŽMAN

Sastanku su prisustvovali generali Klaus Nauman, Vesli Klark, general Švarckopf, general Anderson, general Rouzman, Žak Klajn, Vilijem Voker i Bernar Kušner…Kao datum određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova određen je drugi datum, 24. mart. Zahvaljujući obaveštajnom radu srpskih agenta, koji su bili dobro pozicionirani u samom vrhu NATO, vlasti u Beogradu imale su pravovremenu informaciju o početku napada. Čitav sastanak od 13. marta je dokumentovan i Kurir ekskluzivno objavljuje zaključke sa ovog sastanka.

 

Zacrtani ciljevi svrstani su u nekoliko grupa:

1) Stvoriti najoptimalnije uslove za agresiju na Jugoslaviju. Operacijom „Aligator“ poniziti Jugoslaviju i blickrigom poraziti vojsku i policiju na Kosovu i Jugoslaviji.

2) U slučaju pružanja otpora Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi. Kontejnere s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor da se poremete planovi razrađene akcije „Aligator“. Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.

3) Formirani međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom i policijskom rukovodstvu Jugoslavije uz selektivan pristup,jer insajderi treba da posluže tužilaštvu i sudu za donošenje brzih presuda. Suditi za najteža dela iz oblasti ratnog prava: za genocid, ratne zločine i kršenje zakona i običaja ratnog prava.

 

4) U slučaju otpora Jugoslavije treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice,škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo stanice,dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. Vinču ne treba štedeti, jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za brzu kapitulaciju Jugoslavije. Aktivirati i operaciju „Potkovica“, odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa, koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati televizijske ekipe najvećih medijskih kuća na svetu kao bi se ovekovečila navodna zverstva jugoslovenske vojske i policije.

5) Stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO snaga, a one se neće povlačiti najmanje dvadeset godina. Nezavisna država Kosovo će se kasnije pripojiti Albaniji i uz uzimanje teritorije od Srbije (jug Srbije do ispod Aleksinca), zapadne Makedonije, Malesije od Crne Gore i severnog dela Grčke stvoriti Veliku Albaniju, koja će dominirati Balkanom i svim putnim i vazdušnim koridorima prema Aziji i Africi.

6) Ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja vojske, policije i srpskog i nealbanskog stanovništva prema Merdaru, Bujanovcu i u pravcu Priština – Medveđa. Pri tom zarobiti sva borbena sredstva vojske i policije i tretirati ih kao ratni plen OVK. Ne dopustiti da se izvuku avioni iz hangara Slatinskog aerodroma. Vojno sposobnim građanima Kosova srpske nacionalnosti koji su pristupili vojnim i policijskim jedinicama takođe zabraniti napuštanje pokrajine.

 

Francuski major – srpski špijun

Da je srpska služba dobro pokrivala NATO, govori i slučaj francuskog majora Pjer-Anrija Binela, koji je, prema navodima francuskih vojnih organa, u periodu od 1996. do 1998. godine odavao srpskim obaveštajcima poverljive vojne podatke o ciljevima NATO u Srbiji.

U knjizi objavljenoj u junu 2000. Binel prihvata da je „otišao predaleko“ kako bi doprineo da se „izbegne krvoproliće“ i dodaje da nije izdajnik, pro-Srbin „niti je za Miloševića“.„Šef kabineta i oficir za bezbednost generala Pjera Virota i načelnik francuskog predstavništva u vojnom komitetu NATO Binel stupio je u vezu tokom 1998. godine sa srpskim vojnim obaveštajcem, pukovnikom Jovanom Milanovićem, s kojim se sastao u četiri navrata i tom prilikom mu ‘usmeno i pismeno poverio tajne podatke o pripremama vazdušnih udara NATO’“, navodi se u optužnici. Vojni sud mu je u Parizu 15. decembra 2001. godine oduzeo čin i osudio ga na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Pre toga je nešto manje od godinu dana bio u pritvoru. Oslobođen je u proleće 2002. godine.

Scroll to top