Srpska pravoslavna crkva proslavlja ove godine osam vekova samostalnosti, za koju se izborio Sveti Sava čije je svetovno ime bilo Rastko Nemanjić, putujući, u diplomatskim misijama, između Srbije, Svete Gore, Carigrada, Svete zemlje i Male Azije. Zahvaljujući autokefalnosti, srpski narod je stekao pravo da sam bira svog vladara, a što je još važnije, dobio je nacionalnu crkvu koja mu je održavala jezik, moral, običaje i sećanje. Tako su Srbi, zahvaljujući Savinim postignućima, očuvali identitet tokom vekova turkokratije i potpunog egzila van svoje zemlje.

Sava je i danas zagonetna ličnost. Nauka još nema jasan odgovor na pitanje kako je on još kao mladić i skromni monah bez titule pregovarao direktno s romejskim carem o dobijanju zemljišta za nezavisni srpski manastir na Atosu. Tako smo dobili carski manastir Hilandar, eksteritoriju u monaškoj republici, zahvaljujući kojoj je održan državni kontinuitet Srbije u vekovima kad je nije bilo na geografskim kartama.

 

- Sveti Sava, otac srpske crkve, bio je i izvanredan političar i državnik. Imao je neverovatnu sposobnost da proceni međunarodne okolnosti i njegovi diplomatski potezi su bili nepogrešivi. On je tačno znao kod koga treba otići, koga pitati, šta raditi. Bio je u toku svega što se dešava, a pri tome morate imati u vidu složenu sliku tadašnjeg sveta. To je vreme Četvrtog krstaškog rata, kad je srušena Vizantija, a Latini drže Carigrad. Sava baš tad ide u maloazijsku Nikeju, gde nalazi vizantijskog cara i patrijarha, od kojih dobija autokefalnost srpske crkve. On je svega svestan i ponaša se shodno okolnostima, mudro i pronicljivo - kaže istoričar prof. dr Radomir Popović, protojerej-stavrofor.

Savin ugled bio je takav da ga velikodostojnici pravoslavnog sveta nazivaju knezom, što je potpuno neuobičajeno, ali precizno pokazuje njegov status u hijerarhiji "pravoslavne vaseljene". Njemu, na putu za Sinaj, najviše počasti ukazuje i daje mu oružanu pratnju eubejski sultan, musliman. Ne uznemiravaju ga ni franački fratri posle sloma Vizantije, kad na Svetoj Gori terorišu sve ostalo pravoslavno sveštenstvo.

*Crtež putovanja Sv. Save

Sava plovi između Evrope, Azije i Afrike bez straha, jer se, još kao mladić na Atosu, dva puta domišljato spasao iz ruku gusara. Koščati čovek, prodornog pogleda, koga znamo sa freske u Mileševi, prešao je hiljade kilometara putujući pešice, na konju, mazgi, kamili, po Srbiji, Vizantiji, Svetoj zemlji, Egiptu... Vešto se peo bosonog na vrh Atosa i druge visove u kršu gde se molio sa pustinjacima. Još niko nije objasnio odakle je crpeo snagu za ove izuzetne fizičke napore, koji nisu uobičajeni za isposnika, koji je istovremeno arhijerej, diplomata i prosvetitelj.

 

- Veliki vizantolog Obolenski, oksfordski profesor, kaže da se svaki istoričar koji proučava Savu zaprepasti kad vidi šta je ovaj sve uradio i gde je sve stigao za 60 godina. On je bio čista energija, najveći srpski putnik srednjeg veka, neprestano u poslu i na terenu. Zato je veliki ruski crkveni dostojanstvenik, kad je 1200. došao u carigradski manastir Bogorodice Evergitide, u dnevniku sa poštovanjem zapisao: "Ovde sam gde odseda knez Sava". Sava, koji tad ima samo 25 godina, već je bio poznat u celom pravoslavnom svetu. Za takvu osobu danas se koristi termin superstar - kaže prof. dr Radivoj Radić, ugledni vizantolog.

*Pirg Sv. Save u Hilandaru

Da bismo stekli predstavu o Savi diplomati, moramo da se u mislima vratimo u njegov svet, gde je golub pismonoša jedina komunikacija, u kome se putuje pešice ili, u boljem slučaju, jašući, i gde je putnik izložen svim vremenskim nepogodama i razbojničkim družinama. Uprkos svim tim ograničenjima, Sava raspolaže pravovremenim i tačnim informacijama i putuje Mediteranom. Takva obaveštenost deluje natprirodno, ali naučnici kažu da je to plod dugotrajnog rada na stvaranju monaške diplomatsko-obaveštajne mreže.

 

- Sva Savina putovanja su veoma dobro organizovana i pripremljena, bez trunke improvizacije. Manastiri i crkve su tad bili obavešteni o svemu i imali su izuzetnu komunikaciju. Sve vesti su se širile preko monaha. Zato su Nemanja i Sava bili ktitori koji su gradili, kupili ili prilagali manastirima, od Sinaja, preko Svete zemlje i Vizantije, do Srbije. Njihove zadužbine su temelj srpske kulture i nacije, koje se ne mogu ni zamisliti bez Đurđevih stupova, Studenice, Žiče i Hilandara. Savino zaveštanje je od Nemanjića stvorilo ljude duboko svesne prolaznosti zemaljske moći i titula, pa su nam ostavili večne zadužbine, a ne palate, iz kojih su vladali. To sve govori - ukazuje dr Popović. 

*Kapela Starog Rusika / Foto B. Subašić

NAPISAO I PRVI USTAV

Sava je postavio temelje moderne srpske države radeći na prosveti, umetnosti, zdravstvu, crkvenom, ali i građanskom zakonodavstvu.

- Pisanjem Nomokanona, on je stvorio prvi crkveni i državni ustav. Nomos je na grčkom zakon, a kanon crkveno pravilo. Nomokanon je spoj crkvenih i državnih pravila u jednoj knjizi. Koliko je to delo važno, pokazuje činjenica da je početkom 19. veka, u Prvom srpskom ustanku, prota Mateja opet uzeo Nomokanon da se po njemu sudi - naglašava dr Radomir Popović.

 

CRKVA I NARODNA VEROVANJA

Iako je u kalendaru SPC upisan crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi, ako ne pada u sredu ili petak. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena.

Postoji i verovanje da na sutrašnji dan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate. Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Isto tako, nije valjalo otvarati britvu i oštriti noževe, niti bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.

Postoji i verovanje da je loš znak, ako na Svetog Savu grmi, te da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.

Iako je ovaj praznik obeležen crvenim slovom, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike.

Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Stoga, i žene smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje.

Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar pesmicu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.

Scroll to top