Gojaznost je evoluciono bila prednost, garantovala je bolje preživljavanje.

Gojaznost se definiše kao nagomilavanje viška masti u organizmu, koja remeti zdravlje. U članku iz 2018. godina, autori su analizom od paleolita do danas ustanovili da je oduvek bila prisutna u ljudskim populacijama.

Još je Hipokrat pisao o lošim efektima gojaznosti na zdravlje.

Gojaznost povećava rizik od različitih oboljenja (kardiovaskularnih, karcinoma itd). Kliničke manifestacije gojaznosti se javljaju najčešće u obliku metaboličkog sindroma, koji se karakteriše prisustvom najmanje 3 od sledećih parametara: gojaznost u predelu stomaka, povećanje šećera u krvi, povišenje trigicerida, krvnog pritiska, sniženje LDL holesterola.

Gojaznost dovodi do disfunkcije endotela krvnih sudova, insulinske rzistencije i zapaljenjskih promena u telu.

 

Postojanje metaboličkog sindroma povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja i dijabetesa tipa 2 za 2, odnsono 5 puta.

Porast broja gojaznih je globalni fenomen. Postoje tri osnovna razloga za ovu pojavu. Prva je povećana potrišnja mesa, kao i masti životinjskog porekla.

Drugi je sve šira primena pripremljene hrane ( u SAD se ¾ kaloroija unosi industrijski pripremljenom hranom, koja sadrži visoke količine masti, šećera, soli). Prodaja grickalica i slatkiša u supermarketima cveta i kod nas. Napici sa visokim količinama šećera su zamenili vodu ili čaj. Konačno, majke danas rade, što im ne ostavlja vremena za pripremanje obroka za porodicu. Oko petine žena rade u nosćnim smenama, što remeti dnevni ritam obroka.

Postoji nekoliko načina da se izmeri prekomerna težina, a najpopularniji su indeks telesne mase (BMI) i odnos obima struka prema obimu kukova (WHR).

Svetska zdravstvena organizacija definiše gojaznost kao BMI preko 30. BMI preko 30 je 2016 imalo 11% muškaraca u svetu, prema 15% žena.

Ali, BMI nikada nije bio namenjen da proceni pojedinačne osobe, već trendove u opštoj populaciji. Profesor Nick Treftethen, matematičar sa Oksforda je doveo u pitanje vrednost formule za merenje BMI, nazivajući ga "bizarnom merom".

Sadašnja formula daje nerealno manje vrednosti za niske ljude, a prevelike za visoke. On predlaže da se težina množi sa 1,3, a potom deli sa visinom podignutom na 2,5 (a ne 2).

 

Takođe ukazuje (sasvim opravdano) da je ljudski organizam suviše kompleksan da se opiše jednim brojem.

Drugi problem je količina masnog tkiva u odnosu na težinu. Na primer, sedanterna osoba od 1,83 metra i sa težinom od 92 kilograma ima BMI 27, dok sportista od 1,83 metra i sa težinom od 96 ima BMI 28 (dakle gojazniji je po ovoj računici).

Jasno je da ovo nikako ne stoji. Takođe, osoba koja ima veliku fizičku aktivnost, pretvarajući 10% masnog tkiva u mišiće i dalje ima visok BMI. Stoga mnogi naučnici smatraju da je BMI neadekvatan.

Bolji prediktor kardiometaboličkog stanja organizma je odnos obima struka i visine (ako je manji od 2, rizik od bolesti koje prate gojaznost je manja).

Merenje količine masti u telu je dobar pokazatelj, ali zahteva komplikovanu opremu. Gojaznostj e definisana kao preko 25% masnog tkiva (ispod 4% za muškarce i 13% za žene se smatraoptimalnom količinom).

Ali, priča o masti u našem telu je daleko od jednostavne, popularne mantre o štetnim efektima gojaznosti.

 

Još osamdesetih godina prošlog veka, grupa francuskih istraživača je utvrdila da pacijenti sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom na dijalizi (zameni bubrežne funkcije) imaju manju smrtnost od kardiovaskularnih komplikacija ako su gojazni. Tokom sledećih decenija, ovaj nalaz je definitivno potvrđen.

U 2012. Istraživači iz Severne Koreje su dokazali isti fenomen kod karcinoma bubrega tj. iako su gojazni pacijenti imali veću šansu da ga dobiju, imali su bolje preživljavanje sa boleću od mršavih.

Ovaj paradoks je razjašnjen u Nacionalnom institutu za karcinome i istraživanje genoma u SAD.

Pokazalo se da što više masnog tkiva postoji oko bubrega (srpska poslovica “kao bubreg u loju”), to je imuni status bio bolji. Sličan fenomen je ranije opisan kod karcinoma prostate. Ali nije se radilo o bilo kojoj vrsti masti.

Masno tkivo u organizmu postoji u dva oblika, bela (dominantan oblik) i smeđa. Kod bolesnika sa dobrom prognozom tumora, mast je uglavnom bila smeđa, dok je kod agresivnih oblika bila bela.

Ali, dok bela mast deponuje energiju (relativno mršav čovek od 75 kg ima deponovano 100 000 kalorija u masnom tkivu), smeđa je troši. Sagorevanje masti u smeđem masnom tkivu stvara toplotu koja nam je potrebna. Ona se nalazi uglavnom rasejana u abdomenu.

 

Prošle godine je pokazano da se u masnom tkivu živi posebna vrsta T limfocita (takozvani gama delta). Oni aktiviraju masne ćelije da stvaraju toplotu.

Limfociti su međutim uključeni u borbu protiv karcinoma i infekcije.

Stimulacija ovih ćelija poboljšava imunitet. Tako dolazimo do objašnjenja iznenađujućih epidemioloških podataka da osobe koje su umereno gojazne (BMI između 25 i 29) imaju za 6% manju smrtnost od onih sa "idealnom telesnom težinom".

Radovi su pokazali da nekoliko kilograma viška povećavaju otpornost ka infekciji, smrtnost posle teških operacija.

Jedna studija je pokazala manju učestalost demencije u umereno gojaznih osoba. Ima čak radova o boljoj seksualnoj aktivnosti ovih ljudi u odnosu na mršave.

Gojaznost je evoluciono bila prednost, garantovala je bolje preživljavanje.

Stoga se naš organizam bori protiv mršavljenja. Kada jedemo, luči se leptin, dopamin i drugi hormoni koji nam daju osećaj zadovoljstva. Kada mršavimo, mozak aktivira brojne mehanizme da spreči gubitak masnog tkiva.

 

Problem dakle nije u masnom tkivu, već u vrsti masnog tkiva. Prekomerno unošenje zasićenih masnih kiselina ili šećera (koji se u organizmu pretvara u masti) dovodi do stvaranja belog masnog tkiva, koje izaziva probleme.

Drugi problem sa mastima je nedostatak fizičke aktivnosti. U novoj studiji Kristin Stanford sa Univerziteta u Ohaju, pokazano je da posle fizičke aktivosti dolazi do porasta jednog produkta masnih ćelija (grupno se nazivaju lipokinima) nazvanog 12,13-diHOME (pun naziv je komplikovan).

Za njega se ranije znalo da se oslobađa pri izlaganju hladoći, a mobiliše masne kiseline iz belog masnog tkiva. Dakle, fizička aktivnost ili izlaganje hladnoći ubrzavaju sagorevanje masti, ali i poboljšavaju imunitet.

O tome sam ranije pisao, pustite decu napolje da se igraju po snegu, to je fantastično za imunitet.

Ovo ne znači da možete jesti koliko hoćete, ako imate fizičku aktivnost. Ali, fanatizam u držanju dijeta ne garantuje zdravlje. Mast nam je potrebna (kao i sve ostalo), ali kao nezasićene masne kiseline, uz stalnu fizičku aktivnost.

(BalkansPress / Izvor: Stil.kurir.rs)

Scroll to top