Roditelji su naši stvoritelji i uništitelji, a to nisam izmislio ja, nego Tomas Bernhard.

Oni su nas doveli na ovaj svet, vezali za sebe i emotivno uništili, a kada više nismo mogli da izdržimo, mi smo raskinuli tu vezu. Raskid kao takav nije bitan za moju priču, već ono što se nakon njega dešava. Psiholozi kažu da ste odrasli tek kada oprostite roditeljima, ali kako to da učinimo?

 

Prvo pitanje je: Šta zapravo da im oprostimo?

Kada razmislim, ja sam imao lepo detinjstvo. Mada bih pre rekao da sam imao detinjstvo koje me je osposobilo za život. Pošto je tata bio na privremenom radu u inostranstvu, mama je sve sama radila, a sestra i ja smo joj pomagali. Nikada nisam imao utisak da je nešto preveliki napor za mene i da ona očekuje nešto što ja ne mogu da ispunim.

*Foto: Petar Paunović / Noizz.rs

Međutim, roditelji uvek očekuju. U transakcionoj analizi (TA) postoji nešto što se zove drajver, on predstavlja ono što mi zovemo "to je jače od mene" kada radimo neke stvari. Nastali su kao naša percepcija na ono što roditelji očekuju od nas. Ima ih pet i uglavnom imaju prefiks BUDI: budi muško, budi savršen, budi fin, zapni jače, požuri. Drajveri su stvari koje nas koče u životu. Bez njih ne možemo, ali nam oni prave pakao. Ne postoji dobar i loš drajver.

Ja sam naučen da sve mora biti savršeno i da stalno moram da budem u frci i da žurim. Tako su mene roditelji upropastili. Kada sam želeo da nešto bude savršeno, oni su me požurivali, a kada sam ja žurio, oni su nalazili mane.

 

Hvala mama i tata što sam šizofren

Prva stvar koju sam pomislio kada sam otkrio svoje drajvere i o njima pričao s prijateljicom, koja me je i upoznala sa konceptom TA, bila je da sam šizofren. Ništa meni tu nije bilo jasno. Kako sam ja užurban kada svuda kasnim, kako sam ja to savršen kada imam tolike slovne greške (mada možda to ima veze i s disleksijom)?

Natenane mi je ona sve to objasnila i od tada su mi mnogo jasniji neki postupci. Ponekad se osećam kao da taj neki lik lebdi izdan mene i govori da obuzdam užurbanka, uključim perfekcionistu i obrnuto. Ono što mi je bilo važno jeste da shvatim da nisam šizofen, nego da budem zahvalan što sam dobio najbolju moguću kombinaciju drajvera. Dakle, hvala, mama i tata, što ste me požurivali kada je trebalo negde da krenemo, jer bih godinama birao šta da obučem.

Hvala vam što sam šizofren

*Hvala vam što sam šizofren Foto: Petar Paunović / Noizz.rs

Kada se pitaš zašto te roditelji vole

Da li ste pitali nekada roditelje zašto vas vole? Ja nisam i kada sam razmišljao da to učinim za potrebe ovog teksta, osećao sam se baš neprijatno. Mislim, kako da ti neko odgovori na pitanje zašto te voli? Ta ljubav je nekako ljubomorna i mislim da je Rakić u pravu kad kaže da u drugim ljudima volimo sebe same. Prosto, slično se sličnom raduje i postoji tu gomila poslovica s istom poentom. S druge strane, Duško Radović kaže da roditelji treba da tuku decu kad počnu da liče na njih. Čekaj, kako da zaista ne postaneš šizofren? Jednostavno, uzeo sam to kao aksiom, roditelji te vole, jer su te stvorili.

 

Zašto ste me uništili, ako me volite?

Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan, zato što su morali. Jednostavno je neminovno da nas roditelji emotivno povređuju. Oni to rade iz najbolje namere i koliko god poznavali psihologuju, ne mogu da znaju šta je to što će vas povrediti. Nekada to mogu biti sitnice, poput toga da ne odreagujete onako kako su oni očekivali.

Očekivanja su zapravo glavni problem. Mi smo uslovljni očekivanjima, koja često i ne izgovaramo. Kada kažemo nekom da nam spremi večeru, mi možda očekujemo neku pastu, uz vino i sveće, a dobijemo nasečenu pršutu uz TV. Odmah pomislimo kako nas taj neko ne voli dovoljno i kako se nije potrudio, a možda je to što je učinio najviše što on ume i zna. Možda on drugačije percipira romantiku. Majka je svom sinčiću koji je isplivao do bove rekla kako je ponosna, a on je možda očekivao da ona bude srećna, da mu kaže da ga voli.

Zašto ste me uništili?

*Zašto ste me uništili? Foto: Petar Paunović / Noizz.rs

Kako da im oprostimo?

Raskid s roditeljima je onaj kada polako nestajete i počinjete da menjate taj odnos, a oni svesni šta se dešava i dalje pokušavaju da vas zadrže. Nakon raskida odmah ide osuda, jer mi pravo upoznamo deo sebe, pa shvatimo da su oni krivi za to, pa raskinemo i onda ih osuđujemo, jer mi smo prosto takvi. Ja sam moje roditelje prestao da osuđujem kada sam bolje upoznao njihove roditelje, kada sam upoznao roditelje ljudi u svom okruženju i shvatio da moji nisu tako loši. Sada ćete reći da je to lako, ali nije bilo. Morao sam prilično da upoznam sebe, kako bi umeo da se izopštim i sagledam druge objektivno. Kada sam to uspeo, onda sam njih sagledavao objektivno kao ljude, a ne kao moje roditelje. Tada sam shvatio da su oni sjajne osobe i da sam od njih nasledio tu ludačku ljubav prema poslu. Želeo sam da ih ponovo zavolim.

Danas ih volim

Da biste zavoleli druge, prvo morate zavoleti sebe. O, odvratene li floskule. Mada je toliko tačna da bih pre posumnjao u tačnost nekog fizičkog zakona, nego u to. Zapravo, bilo mi je potrebno da shvatim šta je ljubav, zaista ljubav. Ne ono kad imate leptiriće u stomaku, kada biste večno da se držite za ruke i kada biste dali život, nego prava ljubav. Ljubav u kojoj vam fale tuđe mane, ljubav u kojoj vam je važno da osoba koju volite napreduje. Ljubav u kojoj nemate dečka i devojku, nego partnera. Ljubav u kojoj vi niste nečija polovina, nego ste celina, koja interaguje s drugom celinom poput zvezda i galaksija. Dakle, bilo je potrebno vidim svoje mane, čvrsto ih zagrlim, zavolim i upoznam tu svoju celinu. Bilo je potrebno da shvatim da mogu sam. Da mi nisu potrebni drugi da bi bio voljen, jer uvek imam nekog ko me voli, a to sam ja. Tada sam počeo da volim i druge ljude, bezuslovno, bez očekivanja da oni mene vole. Tako sam i ponovo zavoleo mamu i tatu. Hvala vam što ste stvorili ovakvog cara, kakav je vaš sin. :P

(BalkansPress / Noizz.rs)

Scroll to top