„Sreća kod inteligentnih ljudi je najređa stvar za koju znam”- reči su slavnog američkog pisca i novinara Ernesta Hemingveja, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, koji je sebi oduzeo život 1961. godine.

Hemingvej je živeo kroz dva svetska rata, veliku svetsku ekonomsku krizu između njih, četiri zvanična braka i bezbroj neformalnih veza. Citat sa početka teksta je zasnovan na njegovom životnom iskustvu, koje je bilo bogato brojnim iskušenjima, i pozitivnim i negativnim. Kako je sam izjavio, ni u jednoj fazi svog života nije osećao istinsku sreću i zadovoljstvo.

Iako čuveni pisac nije najbolji primer, njegov citat je poslužio sociolozima kao polazna tačka u istraživanju ovog fenomena. Ukoliko bismo razmišljali logički, trebalo bi da su inteligentni ljudi sposobniji da svoj život urede po svojoj meri i da postignu veći subjektivni osećaj sreće od ostalih. Zašto to nije tako?

 

Prvi kamen spoticanja na koji inteligentni ljudi naiđu je škola. Razvijeno društvo u školskom sistemu potencira fizičku spremnost i atletske sposobnosti mnogo više nego razvoj uma. Uniformni školski sistem je napravljen za prosečne i favorizuje prosečnog čoveka, pa je u njemu dete visoke inteligencije na isti način diskriminisano kao i ono sa smetnjama u razvoju. U društvima gde su primarni interesi rat i sport, razvoj naučne misli je uvek loše pozicioniran.

Sve što školski sistemi u tako organizovanim društvima pruže nadprosečno inteligentnom detetu je mogućnost „preskakanja“ razreda, što mu može doneti više štete nego koristi. Razvoj čoveka ide u četiri smera: intelektualnom, fizičkom, emocionalnom i socijalnom. Ukoliko desetogodišnje dete stavite u kolektiv sa četrnaestogodišnjacima, sa kojima je možda intelektualno na istom stepenu razvoja, njegovo uklapanje u drugim aspektima može biti otežano i stvoriti niz psihičkih problema. Ovakvo okruženje predstavlja idealni inkubator za stvaranje socijalno neprilagođenih ljudi, od kojih mnogi postaju deo zatvorske populacije u kojoj je veliki procenat emotivno nerazvijenih ljudi nadprosečne inteligencije.

PROČITAJTE: KO GOD DA SI, SVAKA ČAST KRALJU: Primetio je ženu kako prosi i uradio nešto mnogo jako! (VIDEO)

Ukoliko roditelji i prosvetni radnici, imajući prethodnu dilemu na umu, odluče da dete zadrže u razredu njegovog prirodnog uzrasta, to takođe može doneti niz problema. U takvom okruženju, ova deca su često zanemarena.

 

Odrasli veruju da inteligentna deca mogu samostalno da se nose sa svim životnim okolnostima jer su intelektualno superiorna, ne shvatajući da i ona dolaze u situacije koje su im i iskustveno i informaciono potpuno nepoznate. Ova deca su retko društvene vođe, jer po pravilu vođa određene grupe po svojim karakteristikama nikad ne odskače od većine. Istovremeno su svojom očiglednom superiornošću često trn u oku liderima u svojim zajednicama. Njihovo geekovsko ponašanje i izgled često izazivaju vršnjačko nasilje i neprihvatanje, što opet dovodi do problema socijalnog uklapanja, i kasnije težeg snalaženja u stresnim životnim situacijama.

Društveno neuklopljeni ljudi, bili oni deca ili odrasli, uvek su bili i biće socijalni autsajderi, što negativno utiče na njihove buduće sposobnosti da budu dobri partneri ili roditelji. Često i njihov akademski uspeh zakaže na nekom stepenu usled nedostatka motivacije, ili što je češće zbog prokrastinacije, navike odugovlačenja u izvršavanju obaveza. Prokrastinacija je način na koji se inteligentan um bori sa dosadom, odlažući obaveze do trenutka kad njihovo pravovremeno izvršavanje postaje izazov. Kako je obrazovni sistem uglavnom zasnovan na napornom radu, a ne na prirodnim prednostima, odlaganje obaveza dovodi do neuspeha, a samim tim i frustracija.

PROČITAJTE: DETE JE PALO NA LEDU I NIJE MOGLO DA USTANE Otac je prišao i šutnuo ga u stomak (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)

Inteligentni ljudi obično vide daleko širu sliku sveta nego prosečni. Čim se iskorači iz svog ličnog univerzuma, nad kojim čovek još i može da ima neku kontrolu, mnogo je teže naići na sreću i samilost nego na nesreću i tragediju u svetu. Slika sveta koja im je pred očima, povezana sa njihovim ličnim osećajem nepripadanja okruženju, rađa subjektivni osećaj nezadovoljstva i nesreće. Velika je teskoba svakodnevno uživo gledati filmove kojima možete predvideti kraj, a nemati moć da bilo šta promenite.

(Izvor: Medias.rs)

Scroll to top