Kakav je put do ljubavi? Prave ljubavi. One gde ne pravite kompromise, ne žmurite na nedostatke samo da biste sebi našli para, one koja vas pravi boljom ženom, lepšom ženom, srećnijom ženom. Nemam lepe vesti – spremite se na Sizifov posao. Popločan razočarenjima, slomljenim nadama, skrhanim očekivanjima, lažima, sitnim ili krupnim varkama.

Ali više od svega, put do prave ljubavi, nekad mučan, nekad lepršav i zabavan, natrpan je pogrešnim muškarcima. U mom slučaju, mnogi bi rekli, i sa previše pogrešnih muškaraca. Iskakali su odasvud – sa društvenih mreža, iz noćnih klubova, iz dnevnih šetnji, iz komšiluka, sa poslovnih sastanaka… Bilo je tu zaboravljenih drugova, poznanika mojih poznanika, slučajnih prolaznika, letnjih avantura, seksi tipova sa kućnih žurki, konobara iz lokalnog kafića. Bilo ih je tako mnogo. Sa nekim “pala” je samo kafa, tu i tamo belo vino, drugi je bio dobar izbor za jedno veče, treći se zadržao nekoliko dana, četvrti možda par meseci.

 

Smenjivali su se kao na pokretnoj traci, ne ostavljajući u meni dublji trag i ne budeći u meni ništa osim površnih emocija, onih koje lako blede i brzo prolaze. No, mogu da se pohvalim da sam usavršila dejting – ja sam gotovo kraljica prvih sastanaka. Uvek spremna za isti, sa čitavim arsenalom “uloga” u zavisnosti od muškarca sa kojim izlazim, uvek doterana, šarmantna, nasmejana, sa džepom punim zanimljivih i drugačijih tema. Na koncu svega moje (bespotrebno?) umeće sastančenja nije rezultiralo očekivanim. Nisam pronašla savršenog muškarca.

Ali, ne lezi vraže, mene to nije osujetilo. Dalo mi je krila, naoštrilo, zainatilo – nazovite to kako želite.

Rešila sam da pružim šansu svakom muškarcu, svakom koji ispunjava osnovne kriterijume – da je iole pristojan, zaposlen, fino obučen, ima “spiku”, pripada rasponu od 24 do 37 godina. Udvarača, hvala Bogu, bar meni, nikada nije manjkalo… Neprestano su nicali, kao pečurke nakon kiše.

I kocka je bila bačena – tokom tri nedelje svog života svakog dana izaći ću sa drugim frajerom.

U praksi nisam ispunila zacrtani cilj, bilo je gotovo nemoguće – nepredviđene okolnosti, manjak vremena (a i druga strana se nešto pita, zar ne?), ali sam se opasno približila istom.

 

Rezultat? Pomozi Bože!

Bio je to promašaj za promašajem… Ok, nisu u pitanju bile katastrofe senzacionalnih razmera, niti sam dobile svojevrsne traume. Za neke od sastanaka čak mogu da kažem da su bili prijatni. Na nekima sam se čak i smejala – i to mnogo! Na nekim sam lepo večerala. Na nekim saznala nove stvari. Ok, ovo nije potpuna istina. Zapravo se trudim da gledam pozitivne stvari, usmeravam fokus. U stvari me je posle svakog bolelo srce, jer sam nastavila da se uveravam da je Beograd pun pogrešnih.

Ako je lep  i pametan, bio je “švaler”, ako je fin, sa manirima i dobrim zaposlenjem bio je smrtno dosadan, ako je zabavan i šarmantan bio je siromašan i neugledan.

Bilo je i onih previše niskih, pomalo priglupih, nafuranih, bilo je maminih sinova, večitih studenata, provincijalaca na položajima, parti manijaka, prividnih džentlemena. Bilo je svakakvih, ali nije bilo pravih.

Od 15 muškaraca, a svaki je bio potpuno različit i vrlo svoj, dopao mi se… Pa, nijedan! Da sam htela, znam da bih sa nekim mogla da pokušam. Možda bi se vremenom ispostavilo da smo sasvim dobar par, možda bi se razumeli i voleli, možda bi nešto napravili zajedno, ali… Ali, ja hoću ljubav veću od prosečne. Hoću muškarca koji je pravi za mene, hoću svoj delić slagalice. I zato nikada neću odustati od “surove” i dugaaaačke igre dejtinga. Ne dok preko puta mene ne bude sedeo onaj pravi, onaj moj!

(BalkansPress / Žena blic.rs)

Scroll to top